РАЈСКИ ВРТ – ЕДЕН


Поред несталих континената Му и Лемурија а пре свих Атлантидe која је за мене превелики залогај због обимне литературе (касније ћу је обрадити), остаје још читав низ нерешених мистерија која се тичу других изгубљених светова прошлости. По мишљењу скептично настројених научника сви ти митови очувани у фолклорној меморији могли би се отписати као произвољне бабске приче. Митови ма колико изгледали фантастично, могу да имају, и вероватно имају, порекло у стварним догађајима и искуствима. Мит о Рајском врту представља такав случај.

Некада се цео хришћански свет прихватао Рајски врт као „јеванђеоску истину“  јер је сматрао да је Библија реч божја. И опет, немачки научници големе ерудиције, стављају под велики знак питања историчност старог завета. Они који су читали текст о Хетитима сетиће се да су оспоравали њихово постојање иако су се Хетити често помињали у Библији све док није дошло до археолошких открића.

Захваљујући открићу великих библиотека асирских краљева, данас нам изгледа да је прича о Рајском врту, о Потопу и многим другим „немогућим“ догађајима о којима се говори у Старом завету имала основ у некој епизоди која се стварно десила у неко давно време.

Еденски врт (хебр. גן עדן [Gan ʿEḏen — Gan Eden]), односно Врт Адама и Еве, према предању Библијском је првобитно саздани рај на Земљи.

Рајски врт се спомиње у Библијској Књизи Постања и важан је део јеврејских и хришћанских религијских уверења. Вероватно је био испуњен животом: животиње, воће, милост, лепота, задовољство. Башта је носила одређено дрво као једно забрањено искушење – Дрво Знања Добра и Зла. Змија је искушавала Еву да једе плод стабла, узгред, нигде се не спомиње да је тај плод био јабука. Ева је поделила са Адамом, починивши грех и изгубивши приступ рају.

(Постање, 2:8) Казивање постаје сасвим одређено: „А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се делише у четири реке. Једној јој је име Фисон (Писон), она тече око целе земље Евилске, а онде има злата. И злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгога камена ониха. А другој је реци име Геон (Гихон), она тече око целе земље хуске. А трећој је реци име Хидекел (Тигар), она тече к асирској. А четврта је река Ефрат (Еуфрат).“ (Постање, 2:10-14)

Али да ли је Рајски врт заиста постојао? Да ли је прича о врту остала жива јер је била заснована на стварној локацији? Ако је тако, где је то било? Погледаћемо неке спекулације и могуће стварне локације за библијски рај.

Где се налазио Рајски врт?


Рани историчари и географи, посебно Јосиф Флавије (јеврејски историчар из првог века наше ере) и Козме Индопловца (шести век наше ере) су смештали Рајски врт до Алтајских планина на северу Азије а ове тврдње су износили на бази чисте спекулације.




Јосиф Флавије

Али, где су сада Писон и Гихон? И где се налазио, ако је уопште и постојао као одређена географска локација, еденски врт? Теолози, историчари, обични радознали људи и научници вековима настоје да то одгонетну. Еден је био смештан на тако много различитих места као и изгубљена Атлантида. Неки су сматрали да би могао бити у Монголији или Индији или Етиопији. Они су то своје мишљење сасвим разумно заснивали на старости тих области и на претпоставци да тајанствени Писон и Гихон морају бити у вези са друге две велике реке древног света: Нилом и Гангом.

Друга омиљена локација била је Турска, јер и Тигар и Еуфрат извиру у тамошњим планинама, а тамо је и Арарат на коме се зауставила Нојева лађа. Последњих сто година, од открића старих цивилизација у данашњем Ираку, научници су се уопште окренули ка долинама ријека Тигра и Еуфрата и местима јужног Сумера, посебно ка области око 240 км северније од садашњег врха Персијског залива.

Др Јурис Зарињш (Juris Zariņš) са универзитета у Спрингфилду (САД), не слаже се са овом јужносумерском теоријом. Проучавајући седам година ово питање, он сматра да еденски врт лежи испод вода Персијског залива и верује да је прича о Адаму и Еви у вези са Рајем, посебно њихово истеривање из њега, веома сажет навод о можда највећој револуцији која је икада потресала човечанство: помаку од ловства-прикупљања хране ка земљорадњи.

Ни једна посебна научна дисциплина није довољна да покрије дуг, сложен пут којим се Зарињш кретао да би стигао до своје теорије. Он је, попут многих других истраживаца, почео од једноставног библијског казивања, које је „увек изнова читао, с једног и другог краја“. Томе је додао археолошке налазе у Саудијској Арабији, где је радио више од десет година. Затим је консултовао најистакнутије научнике са подручја геологије, хидрологије и лингвистике и, на крају, васионске снимке „Лендсата“(Landsat).

Теолог Џон Калвин борио сe с тим која је тaчна локација Еденског врта. У свом коментару на Постанак 2, каже:
„Мојсије каже да је једна река текла да би натапала врт, након чега би се раздвајала у четири огранка. Сви се међусобно слажемо да су Еуфрат и Тигар два од тих огранака; то нико не оспорава… Хидекел је Тигрис. Но, постоји велика полемика што се тиче друге две ријеке. Многи мисле да су Пишон и Гихон – Ганг и Нил; међутим, грешка тих људи је увелико побијена због удаљености положаја тих река. Мало је веројатно да се пребивалиште једног човека протезало од једног од најудаљенијег делова Азије до краја границе Европе. Но, будући да многе друге познате реке теку на подручју о којем говоримо, већа је вероватноћа мишљења оних који верују да су ове две реке истакнуте, мада су њихова имена сада застарела. Иако то може да буде истина, потешкоћа и даље није решена. Мојсије дели једну реку која је из врта текла у четири крака. Ипак, чини се да су извори Еуфрата и Тигра били превише удаљени један од другог.

Калвин препознаје да се опис из Постанка 2, који се односи на локацију Еденског врта, не уклапа у оно што се сматра данашњим рекама Тигар и Еуфрат. Божја реч јасно каже да је Еденски врт био смештен тамо где четири реке теку из једне главне. Без обзира колико неко покушава ову локацију сместити на данашњи Блиски исток, то једноставно није могуће.

Занимљиво, Калвин наставља:
„С обзиром на потешкоћу, неки су слободни да кажу да се површина света можда променила због потопа…
То је главно питање које треба узети у обзир. Катастрофалан потоп ширем света за време Ное уништио би површину земље. Ако је већина седиментних слојева која прекрива земљину површину (на неким местима дебелих слојева и по хиљаду метара) последица глобалне катастрофе, као што креаcионисти верују, тада појма не бисмо имали где је Рајски врт изворно био смештен – земљина површина би се после Потопа потпуно променила.
Осим тога, испод подручја где су лоциране садашње реке Тигар и Еуфрат, постоји стотине метара седиментних наслага – значајна количина која садржи фосиле. Такве су наслаге с фосилима морале бити нанесене за време Потопа.
Стога, логички нико не може тврдити да је подручје где су данашње реке Тигар и Еуфрат место Еденског врта, јер ово подручје лежи на слојевима који садрже милијарде мртвих остатака (фосила). Савршен Рајски врт не може бити на милијардама мртвих остатака пре него је грех ушао на свет!
У овом случају, поставља се питање зашто данас на Блиском истоку постоје реке под називом Тигар и Еуфрат?

У мојој родној земљи Аустралији, неко ће препознати много назива који се такође користе у Енглеској (на пример, Њукастл). Разлог тогa је да су, када су досељеници дошли из Енглеске у Аустралију, давали су имена новим местима/градовима, користећи називе која су им била позната у Енглеској.

Други пример су називи који су дати многим риекама у Сједињеним Америчким Државама. Постоји река Темза у Конектикату, река Северн у Мериленду, река Трент у Северној Каролини – све су назване по истакнутим рекама у Великој Британији.

На сличан начин, након што су Ноа и његова породица изашли из арке, која је пристала на подручју које данас зовемо Блиски исток (предео планине Арарат), не би било чудно да су местима и рекама, давали позната имена из света пре Потопа (на пример, Тигар и Еуфрат).
На крају, не знамо где је био смештен Рајски врт. Инсистирати на томе да је врт био смештен на подручју око садашњиh река Тигра и Еуфрата значи негирати катастрофалне последице глобалног Потопа за време Ное, што би значило да је смрт постојала пре греха.“

Климатске промене

Ради се о веома сложеној причи која је почела пре 30 миленијума пре наше ере. О променама климе од влажне ка сувој, од суве ка влажној, са пропратним миграцијама на Средњем истоку. О небројеним људима: ловцима-сакупљачима хране које су земљорадници изместили, преисторијским Убаидима који су подизали градове, Сумерцима који су створили писмо и Асирцима који су преузели сумерско писмо и њихову легенду о раскошној, дивној земљи Едену званој Дилмун. На крају, о Кашитима у Месопотамији, савременицима Израелаца који су тада стварали древни Израел.

У реконструкцији свега тога, постоје два кључна, мада само приближна датума. Први се односи на прелаз са Неандерталца на савременог човека око 30000 година п.н.е. Неки антрополози сматрају да је до овога дошло дуж источне обале Средоземног и Егејског мора и у Ираку. У то време, велико ледено доба још је владало у већем делу Евроазије; захваљујући њему, ниво мора се био спустио 120 метара, тако да је на месту садашњег Персијског залива све до Хормуског теснаца било суво тло. У море су се уливали не само Тигар и Еуфрат који и данас постоје, већ и Гихон, Писон и њихове притоке са Арабијског полуострва и из Ирана. Изгледа сасвим разумно да је технолошки примитиван али нови човек, у својој сталној потрази за храном, природни рај сместио у област где се сада налази Залив.

Али рај није настао тада. То се десило, сматра Зарињш, око 6000. године п.н.е. Између 30000. и 6000. п.н.е, клима се мењала. Од 15000. п.н.е, падавине су се драстично смањиле. Суочено са све већом сушом, палеолитско становништво се повукло; један део је отишао чак у област коју знамо као „плодни полумесец“ (северно дуж Тигра и Еуфрата, западно према влажној Средоземној обали, јужно ка Нилу), као и источно ка долини реке Инд. Други део, можда изморен дугим путовањем, задовољио се суровијим условима централне Арабије и наставио да трага за храном што је најбоље могао.

После суше кишни период

Тада је, око 6000. до 5000. п.н.е, после дугог сушног периода, наступила тзв. неолитска влажна фаза, кад су се кише вратиле у област Залива. Области источне и североисточне Саудијске Арабије и југозападног Ирана поновно су постале зелене и плодне. Становништво се вратило. Животињске кости указују на то да је у том периоду Арабија имала обилно дивљачи. Хиљаде комада каменог оруђа указује на интензивну човекову активност око сада сувих језера и река. Тако је око 6000. до 5000. п.н.е. земља поновно постала прави рај, снабдевена свим даровима природе и савршено прилагођена животу сакупљача хране.

Ипак, нешто се било променило: појавила се земљорадња. Не преко ноћи – „био је то веома постепен процес, не догађај“, наглашава Зарињш. Настајао је дуж обале Средоземља и у данашњем Ирану и Ираку, кад су се групе ловаца-сакупљача трансформисале у земљораднике. Сакупљачи хране из централне Арабије, кад су се вратили у јужну месопотамијску низију, нашли су је већ насељену овим земљорадницима. Пошто се процес десио пре него је изумљено писмо, нема записа о ломовима које је та еволуција морала изазвати, о тешким проблемима у вези са традиционалним вредностима и начином живота, сеобама кланова и племена. Зарињш сматра да је морало бити далеко драматичније од много касније индустријске револуције или данашњих поремећаја које изазива увођење рачунара.

До лома је дошло, сматра Зарињш, у долинама Тигра и Еуфрата и у Северној Арабији, где су ловци-сакупљачи хране, надирући из мање гостољубивих области, били суочени са технички напреднијим људима који су знали како да гаје и подижу животиње, који су израђивали специјалну грнчарију и били склони да живе у сталним групама. Ко су били ти људи? Зарињш сматра да је то била једна јужно-месопотамијска група коју данас називамо Убаиди. Они су око 5000. п.н.е. основали најстарији град јужне Месопотамије, Ериду. Мада су Ериду и други градови попут Ура и Урука, били откривени још пре једног столећа, за присуство Убаида дуж обале Кувајта и Саудијске Арабије зна се тек нешто више од десет година, пошто су откривени трагови њихових насеља, гробова и специјалне грнчарије.

Сусрет ловаца-сакупљача хране и  земљорадника-„грешника“

Зарињш је на Убаиде наишао у Саудијској Арабији и ту је почео да развија своју хипотезу о правом значењу библијског Едена. Један кључ лежи у лингвистици: реч Еден или Един, јавља се најпре у Сумеру, месопотамијској области која је дала први писани језик на свету. То је било у трећем миленијуму пре наше ере, више од три хиљаде година после успона убаидске културе. На сумерском реч „еден“ значи „плодна равница“. Реч „адам“ такође је постојала у клинастом писму и значила је нешто као „насеље у равници“. Иако су обе речи најпре написане на сумерском, као и називи места као што су Ур и Урук, оне су старије, нису сумерског порекла. Један сјајни асиролог, Бено Ландсбергер, изнео је 1943. теорију да су сва та имена лингвистички остаци једног пресумерског народа, који је пре појаве Сумераца дао своје називе рекама и градовима, па чак и неким специфичним занатима, као што су грнчарство и казанџилук.

Ландсбергер је пресумерски језик назвао протоеуфратски. Други научници мисле да су њиме говорили Убаиди. Било како било, постојећа имена уграђена су у сумерски и први пут написана. А мит о бујном и дивном месту званом Еден, кодификован је тиме што је био записан.

Зарињш, међутим, сматра да цела прича о Рајском врту, кад је коначно записана, одражава гледиште ловаца-сакупљача хране. „То је био резултат судара две групе, судар два начина живота. Адаму и Еви припадали су сви дарови природе. Имали су све што им је било потребно, али су згрешили и били изгнани. Како су згрешили? Изазивајући самог свемогућег Бога. Као грешници, они су представљали земљораднике, придошлице које су хтеле да узму ствари у своје руке, да се ослоне на своје знање и сопствено умеће пре него на Његове дарове“.

„Није било новинара који би писали о сукобу, нити историчара. Међутим, догађај није прошао незапажен. Он је постао део колективног сећања и записан је много касније у веома сажетом облику, у Књизи постања. Запис је био врло кратак, што не значи да није био и значајан“.

Помоћ сателита


Како се могло десити да један напредан народ наставља мит по коме су његови преци грешници? Можда су Убаиди, за које се зна да су пловили низ источну обалу Арабије и тамо се колонизирали, наишли на потомке сакупљача хране протеране из Едена, чули од њих страшну причу о губитку раја и понављали је док није постала њихова сопствена легенда. Или су можда, одговарајући на све веће притиске и стресове једног друштва које је постајало све сложеније, налазили утеху у маштању о добрим старим временима, кад је живот био пријатнији, једноставнији, идиличнији. У сваком случају, постојала је прича чврсто усађена у митологији Убаида, коју су Сумерци касније прихватили и записали.

У овој фази рада, Зарињш се враћа географији и геологији да би одредио тачан положај области Едена где сматра да је судар достигао врхунац. Јер, сведочанства су несигурна; пре свега, Књига постања је писана са хебрејског гледишта. Она каже да је врт „источно“, то јест источно од Израела. У погледу река, она је врло одређена. Са Тигром и Еуфратом је лако јер су још ту. У доба кад је Књига постања писана, Еуфрат мора да је био значајнији, јер се идентификује само по имену и без објашњења куда све тече. Писон би се по библијском наводу могао налазити у земљи Евилској, то јест на подручју Месопотамије-Арабије. Тај навод потврђују геолошки налази на земљи и фотографије „Лендсата“ из космоса. Те фотографије јасно откривају једну „фосилну реку“ која је некад текла кроз северну Арабију сада исушеним коритима која данашњи Саудијци и Кувајчани знају као Вади Риман и Вади Батин. Уз то, према Библији, област је била богата у бделијуму, једној ароматичној смоли која се још може наћи у северној Арабији, и злату, које се ту добијало још и 1950-их година.

Проблем представља Гихон, који „тече око целе Етиопије“. На хебрејском, географски навод био је „Cush“ или „Kush“. Преводиоци Библије у 17. веку, превели су „Cush“ или „Kush“ као „Етиопија“ – која је даље на југу и у Африци – пореметивши тако географску карту и вековима излуђујући истраживаче. Зарињш сматра да је Гихон река Карун, која извире у Ирану и тече на југозапад према садашњем Заливу. Карун се такође појављује на „Лендсатовим“ фотографијама и био је река која је, док није била преграђена, највише придоносила наносу који је формирао делту на врху Персијског залива.

Сумерска игра речи

 На тај начин, Рајски врт, према географским налазима, мора да се налазио негде на врху Залива у време кад су се све четири реке спајале и текле кроз области која је тада била изнад нивоа Залива. Са наводом у Књизи постања да се река из Едена „делила у четири реке“ позабавио се истраживач Библије Ефраим Шпајзер (Ephraim Speiser) пре неколико година: каже он, односи се на четири реке узводно од места њиховог спајања у једну реку која је наводњавала врт. Навод у Књизи је чудан, али разумљив ако се има у виду да опис потиче из народног сећања, записан миленијумима пошто су се догађаји одиграли и то од људи који тамо никада нису били.

Шпајзер је такође сугерисао да би тајанствени „Cush“ или „Kush“ требало тачно писати као „Kashshu“ и, даље, да се он односи на Кашите, народ који је око 1500. п.н.е. освојио Месопотамију и њоме владао до око 900. п.н.е. То Зарињш сматра веома важним.

„У време кад су Кашити владали Месопотамијом, формиран је народ Израела. Хебреји су свакако морали да их сретну и чују за традицију старе Месопотамије, за митове и бајке. Мора да су чули и за имена Еден и Адам“.
   
Име Ева не појављује се на сумерском, али постоји веома интересантна веза – навод да је Ева обликована од Адамовог ребра у причи о врту. Зашто ребро? У једном познатом сумерском спеву који је превео и анализирао научник Семјуел Ноа (Самуел Ноах) Крамер, износи се поред осталога како је бог воде Енки наљутио богињу мајку Нинхурсаг тиме што је појео осам магичних биљака које је она створила. Богиња мајка бацила је смртну клетву на Енкија и ишчезла, вероватно да се не би предомислила. Касније, међутим, кад се Енки јако разболео и кад му је отказало осам „органа“, Нинхурсаг се вратила и позвала осам исцелитељских божанстава, једно за сваки болесни орган. Сумерска реч за „ребро“ је „ти“, али та реч значи и „учинити живим“. Тако се исцелитељско божанство које је радило на Енкијевом ребру звало „Нин-ти“ и тако је у лепој игри речи постало „жена ребра“ и „жена који чини живим“. Ова сумерска игра речи не може се превести на хебрејски, на коме су речи за „ребро“ и „учинити живим“ сасвим различите. Али само ребро ушло је у библијски текст и као „Ева“ симболизовало „мајку свега што живи“.

Повлачење пред потопом

Ова и друге везе са сумерским митом врло су јасни и по Зарињшу показују да су Хебреји, упркос тесним везама са Египтом, најстарије духовне корене имали у Месопотамији. „Абрахам је путовао у Египат, Јосип је путовао у Египат, цела историја егзодуса везана је за Египат, па ипак ничег египатског нема у првим главама Књиге постања. Сви најстарији наводи везани су за Месопотамију.

Много пре него што је Књига постања написана, сматра Зарињш, физички Еден био је ишчезао под водама Залива. Човек је тамо срећно живео, али је између 5000. и 4000. п.н.е. дошло до појаве светских размера, тзв. фландријске трансгресије, која је изазвала нагло подизање нивоа мора. Залив се почео пунити водом, док око 4000. п.н.е. није достигао садашњи ниво, прогутавши Еден и сва насеља дуж обала Залива, па чак и јужне делове данашњег Ирана и Ирака.

„Сумерци су увек истицали да су њихови преци потекли из мора и ја мислим да су они буквално у праву“, каже Зарињш. „Они су се пред надолазећим водама повукли од Залива где су живели хиљадама година ка северу, у Месопотамију“.

Њихов првобитни „Еден“ је нестао, али је нови, тзв. Дилмун, на вишем земљишту дуж источне обале Арабије, ушао у епску поезију у трећем миленијуму пре наше ере. До тада већ древна митологија о земљи изобиља, вечног живота и мира, заузела је чврсто место у колективном духу и у једној специфичној географској области.

Научни свет је за Дилмун први пут чуо пре нешто више од сто година, Кад су научници успели да дешифрују таблице са клинастим писмом које је ископао археолог Остин Хенри Лејард (Austen Henry Layard) у Ниниви, једном асирском утврђењу, у данашњем Ираку. Он се најраније помиње у економским списима који су се односили на трговину људима и добрима. На каснијим таблицама, на своје велико чуђење, научници су почели да читају не само о Едену, Адаму и „жени ребра“, већ и о Великом потопу и сумерском хероју званом Гилгамеш и његовом трагању за дрветом живота.

Еден - Дилмун

О тачној локацији Дилмуна мишљења се разилазе. Зарињш и већина научника сматрају да се налазио на острвима Бахреин и Фаилака и на источној обали Саудијске Арабије. Острво Бахреин било је Хонг-Конг тог доба, богато средиште међународне трговине, са бродовима који су се кретали између Месопотамије и цивилизације долине Инда. На њему и на источној обали Саудијске Арабије налазе се десетине хиљада тумула – далеко више него што би одговарало ретком домаћем становништву – од којих и неки врло богати гробови, већином из периода 2500. до 1900. п.н.е. Неки указују на тесне везе са Сумерцима. Едена више није било, па су они желели да иду у рајску земљу Дилмун, било због ходочашћа или као на место свог коначног одмора.

На крају, мора се поставити једно питање. Кад су Израелци прихватили древне месопотамијско-арапске приче оптерећене давно заборављеним борбама, климатским променама, полузаборављеним традицијама, зашто су изабрали реч Еден уместо Дилмун?

„Можда никада нису чули за реч Дилмун“, каже Зарињш. „Стварно не знамо. Археолог Дењел Потс (Daniel Potts) сада управо трага за тим да ли је реч Дилмун постојала у хеленистичко доба? У време Александра Великог дошло је до језичке пукотине. Клинасто писмо било је замењено много ефикаснијим системом, грчким алфабетом. Моћ је прешла са Истока на Запад, у Грчку и Рим. Старе приче и старе речи избледеле су јер није више било моћи која је стајала иза њих. До открића таблица из Ниниве, асирско клинасто писмо било је мртво. Име и идеја Едена нису били преношени сумерским језиком Дилмуна, већ хебрејско-хелени стичким језиком Едена“. Ради се можда о историјском, археолошком, преводилачком акциденту сто је Дилмун био изгубљен, а Еден сачуван.

Ако је Зарињш у праву, у Библију је уграђено веома старо народно сећање, не само као прича о стварању него и прича о отимању човека од потпуне зависности до опасног самопоуздања, са свим опасностима које су с тим везане.

Трагање за Рајским вртом

Радознали истраживач би можда могао да нађе неки путоказ у области где се некада налазио сумерски град Ериду, близу ушћа Еуфрата, који се у епохи Рајског врта уливао директно у Персијски залив. Ериду јебио познат као „Добар град“, или другим речима као свето место с обзиром на светилиште бога Тамуза који је живео у сенци једне свете палме, док је богиња Баху имала свој лежај у гранама тог истог дрвета. Та свена је често приказивана на акадским скулптурама. Јасно је да Дрво, Змија, Први мушкарац и Прва жена представљају сумерско-вавилонски мит о Постању – мит који су касније преузели рани јеврејски хроничари.

Стари Јевреји су веровали да Еден има седмострука врата, а да сваким од четири речна корита теку млеко, мед, вино и уље. Тамо се налазило седамдесет златних престола за праведнике украшених драгим камењем.

И муслимани прихватају причу о Рајском врту, као што прихватају и све друге митове Старог завета. Њихов Рај је небеско а не земаљско станиште.

Према арапском тумачењу Рај се налазио на месту где се сустичу Еуфрат и Тигар – код села Ал Карнуха 65 km северозападно од Басре. Ту се налази и дрво које зову Адамовим. Око њега је гвоздена ограда, а шипке га подупиру да не падне на црвенкасту земљу.

И легенде осталих народа имају своје Рајске вртове, све оне сугеришу да су проистекле из неке нејасне фолклорне меморије о једном лепом пределу где су људи живели у миру и невиности, блиски природи и боговима.

Грчки Врт Хесперида или Врт кћери вечери, вероватно смештен у Аркадији у средишњем Пелопонезу. Становници су били припрости сточари и ловци, а обожавали су Пана. Његове свирале су се чуле на падинама брежуљака а под његовом заштитом бујала су и размножавала се стада животиња, како дивљих тако и припитомљених.

Поморски капетани Картагибе вековима су испловаљавали у Атлански океан. Без сумње, неки од њих су открили, негде око првог века пне, острва која су одговарала опису Хомерове идеализоване државе. Међутим пунски поморци нису одавали податке о својим трговачким путевима.

Адамово дрво је, у ствари, маслина, а не јабука чији је плод, по предању, загризла Ева. Библија ту није сасвим одређена, не спомиње који је то био плод, али се касније некако уврежило мишљење да је то морала да буде јабука.

Откривен рајски врт!


Сензационално откриће немачког археолога Клауса Шмита код Шанлиурфе на југоистоку Турске узбуркало јавност. Тврди да је открио место где су Адам и Ева починили први грех.

Клаус Шмит, истраживач Немачкиог археолошког института у Истанбулу дигао је на ноге археолошке кругове у западној Европи тврдњом да је код Шанлиурфе на југоистоку Турске пронашао "Рајски врт", библијско место рађања човечанства и место где су Адам и Ева, седам и по хиљада година пре пирамида починили први грех!

После безмало 15-годишњег упорног истраживања на месту Ђобекли тепе, на којем је 1994. године један чобанин случајно открио необичан камени блок у облику слова "Т", Клаус Шмит се усудио да изађе са овако смелом тврдњом на основу чињенице да је даљим археолошким ископавањем до сада откривено укупно 45 камених блокова, на којима су у плитком барељефу исклесане представе бика, лисице, дивље свиње, ждрала, дивље патке, срне, дивљег магарца, змије, рибе, лова, људских фигура...

 "Претпостављамо да под земљом има још стотинак оваквих камених блокова, за које се процењује да су стари око 14 хиљада година, значи 7,5 хиљада година старији од пирамида. Оваква лепеза представа која није до сада нигде на свету пронађена наводи нас на закључак да је реч о "Рајском врту" којег Свете књиге лоцирају у овом региону, односно месту које се касније употребљавало као светилиште", каже Клаус Шмит.

Иако ће за комплетирање истраживања бити потребно још десет година, Шмит наводи да докази које су до сада пронашли, указују на то да је место Ђобекли тепе локација "Рајског врта" у којем су живели Адам и Ева које је Бог, због тога што су појели забрањено воће, прогнао из Раја, а да на то упућују и јудејско - хришћанске свете књиге (Талмуд и Библија, у којима се у делу о Постанку помиње да се "Рајски врт" налази на западу Асирије, што одговара географској локацији Ђобекли тепеа. Свете књиге још наводе да је "Рајски врт" који се помиње и у асирским плочицама под именом Бетх Еден, опкољен са четири реке, од којих су две Тигар и Еуфрат, што такође одговара овој локацији.

 Откриће немачког археолога је посебно узбудило научне кругове у западној Европи, који на основу тога поручују да је све оно што је од људске цивилизације постојало током историје, постојало је најпре у Ђобекли тепеу. Професор Јан Ходер са универзитета Станфорд, процењује да ће истраживање на овом локалитету "претумбати историју људске цивилизације", а његов колега Стив Митхен са Ридинг универзитета да "откриће превазилази схватања људског мозга". Професор Дејвис Луис са Вајтвотерсенд универзитета је најексплицитнији: "Ђобекли тепе је највеће археолошко откриће", Клаус Шмит је "пронашао место рађања човечанства".




Реконструкција - виђење уметника

Занимљивост

Амерички професор тврди: Ева је настала од Адамовог пениса, а не од ребра.


Академик Зионy Зевит нашао се на удару бесних грађана пошто је рекао да је Бог створио Еву од Адамовог пениса.

Зевит тврди како на хебрејском реч "тсела" у Старом завету не значи "ребро" како су превели бројни преводиоци Библије. Сматра да се реч односи на удове који се налазе и стрше у односу на усправно људско тело као што су руке и ноге, а када су у питању мушкарци онда је реч о пенису.

"Од ових додатака једина кост која недостаје је пенис", казао је Зевит у својој књизи "Шта се заиста десило у Рајском врту?" која је објављена у једном религиозном магазину.

У својој књизи професор са Јеврејског универзитета у Мериленду тврди како људи могу и одредити локацију Рајског врта јер је стварна, те да се налази у северној регији света близу језера Ван у источној Турској.

Његова књига изазвала је много негативних коментара.

 Извори:

Џемс Велард - Атлантида и други изгубљени светови

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Постови (Atom)