Тројанске планине - Проклетије - географски карактеристике

Поглед из ваздуха на Проклетије

Општи географски подаци

Висок планински венац на југоисточној ивици Динарског планинскиг система, на граници Црне Горе, Албаније и Србије, између Црне Горе и Метохије, у ширем смислу између Скадарског језера и Ибра, још прецизније Проклетије се простиру од Скадарског језера на западу, Комова и Мокре планине на северу, Метохијске долине на истоку и реке Дрим на југу. Масив Проклетија у Србији обухвата 95.999,60 хектара и предложене су за Национални Парк, са категоријом природног добра од изузетног значаја. Највиши врхови Проклетија се налазе у албанском делу овог огромног и дивљег планинског венца Балкана.

Претежно су динарске планине, са данашњим називом албанског порекла (Проклета планина). Главни гребен је дугачак 70 km. Присутни су кречњаци и доломити, дијабаз-рожна формација, банковити и масивни кречњаци, аргилошисти, пешчари и конгломерати.

Динарско горје

У ледена доба Проклетије су биле најглечерскији део Балкана, са дугачким долинским ледницима (Плавски, 35 km, Руговски, 25 km, Дечански, 20 km, Рожајски, и други ледници). На Проклетијама се налази највиши превој Чакор на 1849 m надморске висине, на путу Андријевица (Црна Гора) - Пећ (Метохија).

Чакор, 2058 m

У планини има петнаестак високих (ледничких језера), међу којима је највеће Плавско, а најлепше Ридско језеро на 1960 m. У зони пашњака су сточарски кантуни. Највиши делови Проклетија су голи. У подножју су насеља Плав и Гусиње у Црној Гори, а Пећ у Метохији је највеће потпланинско насеље.

Букумирско језеро

Трновачко језеро

Срчко језеро

Највиши врхови Проклетија

Већина величанствених врхова Проклетија у Србији је виша од 2400 метара надморске висине, међу којима су Марјаш (2533 m), Жути камен (2522 m), Каранфили (2480 m), Старац (2426 m). Међу најлепшим и готово сасвим неприступачним планинским врховима Проклетија у Албанији су Поп-Лукин врх (2569 m, Maja Popluks), Језерски Врх (2694 m, Maja Jezerce), Maja Hekurave (2625 m), Majet e Zabores (чијих десет планинских врхова надвисује 2400 метара), БријачMaja Briaset (2567 m, Maja Briaset), Никачки Врх (2554 m, Maja Shnikut), Радоињски врх (2570 m, Maja Radohines), Maja Livades (2496 m) и Малисорски врх (2490 m, Maja Malisores), Богићевица (2547 m), Копривник (2460 m), Јуничка планина (2305 m), Планина Хајла (2403 m), Мокра гора (2156 m), Очњак (2185 m) и др. Проклетије су планински систем Европе са највећим бројем глечера/ледника који су свуда оставили своје оштре трагове. Околину обогаћују прелепе речне долине изнад којих поносно доминирају сурови планински венци Проклетија. Проклетије и Шар-планина су предложене за Балкански Мировни Пројекат. Највиши врх Проклетија у Србији је Ђеравица /2656 m/, што је највиши планински врх Србије.

Марјаш, 2533 m

Жути камен, 2522 m

Каранфили, 2480 m 

Старац, 2426 m

Maja Popluks, 2569 (Поп-Лукин врх)

Maja Jezerce, 2694 m (Језерски врх)

Maja Hekurave, 2625 m

Majet e Zabores (чијих десет планинских врхова надвисује 2400 метара)

Maja Briaset, 2567 m (Бријач)

Maja Shnikut, 2554 m (Никачки врх) 

Maja Radohines, 2570 m (Радоињски врх)

Maja Malisores, 2490 m (Малисорски врх)

Богићевица, 2547 m

Копривник, 2460 m

Планина Хајла, 2403 m

Мокра гора, 2156 m

Очњак, 2185 m

Ђеравица, 2656 m

Поглед на сва три Тројана. Овај скроз десно је највиши врх, Велики Тројан (2190 m).

Планински масиви Проклетија

У рељефу проклетијске планинске групе су синтетизовани готово сви процеси деловања ендогених и егзогених сила у току дуге и бурне геолошке прошлости. Као последица тих процеса јављају се различити облици рељефа: тектонски, вулкански, глацијални, флувијални, крашки, денудациони, нивациони и други.

Број планинских група у ланцу Проклетија варира од аутора до аутора и креће се између 24 и 40-так. У недостатку ауторитативне научне поделе, што је врло често питање појединих извора, аутора или писаних, а још чешће неписаних конвенција ово је тренутни приказ проклетијских планинских група (подложан је каснијим изменама):

• Група Popluks (Papluqes ili Popluk), највиши врх 2694 m, 
• Група Shkurt, највиши врх 2554 m,
• Група Radohinës, највиши врх 2570 m, 
• Красничке планине / Zaborës e Krasniçës, највиши врх 2625 m, 
• Група Бјелич (Бјељич), највиши врх 2556 m,
• Група Каранфили-Брада, највиши врх 2554 m, 
• Група Rabës, највиши врх 2250 m, 
• Група Ershellit, највиши врх 2066 m, 
• Група Kakinjes, највиши врх 2359 m, 
• Група Shkëlzen, највиши врх 2407 m, 
• Богићевица, najviši vrh 2533 m, 
• Група Бор / Maja e Borit
• Група Horolac, 2199 m, 
• Група Kershi Kocaj, 2399 m, 
• Група Maja e Zezë, 2400 m, 
• Група Lumbardhit / Љумбардска планине, највиши врх 2522 m, 
• Копраник, највиши врх 2460 m, 
• Група Strellc, 2377 m, 
• Група Ђеравице, 2656 m, 
• Група Јуник, 2296 m, 
• Група Старац-Завој-Чакор/Qokorr, 2426 m.



Североисточни огранак



• Планина мокра
• ​Hajla, 2403 m, 
• Štedim-Ahmica, 2272 m, 
• Жлеб-Rusulija 2382 m, 
• Mokna, 2155 m и 
• Сува планина, 1750 m.

Највиши врхови Проклетија:

Врхови виши од 2600 метара

Maja Jezercë (2694 m)
Ђеравица (2656 m)
Maja Grykat e Hapëta (2625 m)

Врхови виши од 2500 метара

Maja e Radohimës (2570 m)
Maja e Popljuces (2569 m)
Maja Briaset (2567 m)
Maja e Hekurave (2561 m)

Rodi e Kollatës (2556 m)

Maja e Shënikut (2554 m)

Maja Tat (2543 m)

Gusan (mountain) (2539 m)

Zla Kolata (2534 m)

Маријаш (2533)
Kolata e Mirë (2524 m)
Maja e Rosit (2524 m)
Жути камен (2522 m)
Maja Kokervhake (2508 m)
Maja Rops (2,502 m)

Врхови виши од 2400 метара

Maja Shkurt (2499 m)
Maja e Malësores (2490 m)
Maja e Ragamit (2472 m)
Maja Bojs (2461 m)
Копраник (2460 m)
Maja Vukoces (2450 m)

Shkëlzen (2407 m)

Ветерник (2410 m)

Maja e Thatë (2406 m)

Pasji Peak (2405 m)
Maja Bogiçaj (2404 m)
Hajla (2403 m)

Врхови нижи од 2400 метара 

Rusulija (2382 m)
Streoc (2377 m)
Тромеђа (2366 m)
Жљеб (2365 m)

Maja e Kakisë (2360 m)
Liqenat (2341 m)
Rrasa e Zogut (2305 m)
Hajla e Vëranocit (2281 m)
Junik (2280 m)

Maja e Elbunit (2231 m)

Mali i Deçanit (2200 m)

Maja Harapit (2218 m)
Maja Trojan (2190 m)
Поглед (2155 m)
Maja Dramadol (2120 m)
Белег (2102 m)
Maja e Ershellit (2067 m)
Maja e Vjelakut (2014 m)
Hajla e Shkrelit (2011 m)
Maja e Madhe (2011 m)
Maja e Grebenit (1864 m)
Lice Mountain (1799 m)
Maja e Vele

      

Порекло имена овог планинског ланца 

- историјски преглед -

Као и многи други топоними на динарском и балканском подручју тумачења о самом називу, као и пореклу назива проклетијског ланца била су, а и даље су подложна променама и различитим тумачењима.* Званична историја не признаје или се не бави у довољној мери проучавањем историјских доказа. Сваки покушај да се дође до нових сазнања бива извргут руглу и омаловажавању. Али да кренемо редом.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

* Тако ова планинска скупина поред свог најраширенијег назива Проклетије (Bjeshkët e Nemuna) има и више локалних и регионалних назива - од којих се неки односе на целу скупину, а неки само на одређена географска подручја.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Данас су најчешће коришћени називи:

Проклетије (спски)

Bjeshkët e Nemuna (албански),

Alpet shqiptare (албански),

Accursed mountains, Albanian Alps (енглески).

Mons Bertscus

Најстарије записано име ових планина је Mons Bertiscus**, и оно се налази на карти коју је израдио Птоломеј одн. Птолемеј (Клаудије Птоломеј или Claudius Ptolemaeus, рођ. иза 83.– умро 161. пр.н.е.), старогрчки математичар, земљописац, астроном, и астролог који је живио у Александрији, у Римском Египту.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
**Име berticus се до данас задржало у ботаничкој знаности као bertiscae - термин којиме се означавају ендемичне врсте које имају locus classicus (класично мјесто/налазиште) у овим планинама, као што су то нпр.Valeriana bertiscae, Crepis bertiscae, Draba bertiscea, Iris bertiscae и др.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Beriseldi

У неким касније израђеним старим картама умјесто назива Beristicus појављује се Beriseldi.

Тројанске планине***

До 1907. године, Проклетије (планине у Црној Гори, Србији и Албанији), су се звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име, Тројанске планине, и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских народа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе.

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинама да име Проклетије, а те планине су тако звали Арбанаси на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, када им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. века, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

Поглед на сва три Тројана. Овај скроз
десно је највиши врх,
Велики Тројан (2190 m).

Шупља врата на врху Тројану

Географска карта, израђена 1690, бакрорез, колониран, аутор: Vincenzo Coronelli

Детаљ

Географска карта, израђена 1693, аутор: Vincenzo Coronelli

Детаљ

Европски Јужни Алпи

У недостатку другог назива, чини се како је немачки ботаничар и фитогеограф August Grisebach (1814-1879.) први године 1839. употребио термин Алпи као синоним за планине у проклетијској планинској групи.

Француско-аустријски научник Аmi Boué (1794-1881) написао је о Проклетијама: Најнеобјашњивији, најнеприступачнији и најдивљији планински ланац на Балканском полуострву, у Европи. Јужни Алпи Европе!

Grisebach и Boué, дакле, у својим делима очито нису имали намеру да говоре о имену овога планинског ланца, већ су, чини се, искључиво због сличности морфологије, користили овај термин, упоређујући Проклетије с класичним европским Алпима. Иста ће се ситуација понављати и у каснијим раздобљима, када ће многи истраживачи и путописци Проклетије упоређивати са сличним планинама које су им од раније биле познате - као што су то биле Алпи - што ће на крају довести до појаве и до употребе назива Албански Алпи.

Alpet Shqiptare (Албанске Алпе, одн. Северноалбански Алпи)

Албанци ове планине зову и Alpet Shqiptare (такође и Bjeshkët e Alpeve Shquiptare), што значи Албански Алпи. Исти назив користио се у прошлости, а такође и данас, у више светских језика (енглески, немачки, италијански, француски и др.) С обзиром како се просторно највећи део Проклетија (најмање половина), као и њихови највиши врхови налазе на данашњој државној територији Албаније, те на претежно албанском националном супстрату (барем три четвртине), овај назив носи одређену тежину, иако је деломично и искључив с обзиром на остале ентитете (државе) на овоме подручју, који се не идентификују с термином албански.

Коришћење назива Албански Алпи, а такође у неким језицима и Северноалбански Алпи има традицију у употреби од стране британских (Albanian Alps, North Albanian Alps) i немачких географа (Albanischen Alpen, Nordalbanischen Alpen), који су међу првима научно истраживали ове планине. Додатак "северне" не користи се у албанском језику, међутим на њега је ипак могуће наићи у албанским ненаучним текстовима, као пр. Алпе севера - Alpet e veriut.

У италијанском и француском језику у називу се не користи придев "северни" већ су то Alpe albanese (ит.), Alpes albanaises (фр.).

Док се у извештајима Немачко-аустријског алпског друштва (Deutsche und Österreichische Alpenverein) из 1931. године још увек користи термин Северноалбанско горје (Nordalbanisches Gebirge), већ коју годину касније се ово подручје у извештајима планинарских експедиција назива Северноалбанским Алпима.

Јован Цвијић користи варијанту овога назива - Арбанашки Алпи.

Рашке (Санџачке) Проклетије

Парцијални назив који би се односио на део Проклетија који гравитира не-кадашњем подручју Новопазарског Санџака, ономе његовом јужном делу који је током распада Отоманског Царства, одлукама Берлинског конгреса (1878.) припао Црној Гори и после тога често називан и црногорским Санџаком. Тако су и плавско-гусињске Проклетије биле административни део отоманског Санџака, а и данас су део санџачке регије. Део Срба и Црногораца муслиманске вероисповести тако назива, а део тих људи такође настоји промовисати назив Санџачке Проклетије. Неоспорива је чињеница како је северни део Проклетија део санџачког подручја и како су то такође и санџачке планине, попут Љубишње и Златара (који је, међутим, такође и рашки), али се Санџачке Проклетије, као термин, готово и не могу пронаћи у озбиљнијој литератури (осим неких појединачних иницијатива муслимана, као реакција на промовисање назива Албански Алпи.

Српске, Црногорске, Косовске (Bjeshkët e Namuna e Kosovës), Албанске Проклетије

Данас се ови називи обично користе када се говори о државном подручју појединих делова Проклетија, у смислу припадности одређених проклетијских подручја појединој држави, одн. некада и републици или покрајини тадашње СФРЈ. Ова подела не одговара морфологији планинског подручја, већ искључиво административним границама (држава, општина, градова) Најчешће се ови називи могу пронаћи у службеним документима, туристичкој и планинарској публицистици.

Плавско-гусињске Проклетије

Плавско-гусињске Проклетије је локални назив за део Проклетија, који припада општинама Плав и Гусиње, у југоисточном делу Црне Горе, уз границу Албаније и Косова, на изворном подручју реке Лим. Ове Проклетије чине планинске скупине: Каранфили, Тројан и Волушница, Бјелич, Богићевица и др. планине. У плавско-гусињске Пролетије често убрајају и Виситорску групу планина.

Црногорски Алпи

Назив за Проклетије на државном или етничко-племенском подручју Црне Горе, на који се може понекад наићи. Вероватно је како је назив настао током истраживања и приступа Проклетијама који су обављани с црногорске стране проклетијских планина, на сличан начин као што је у литератури настајало име Албански Алпи. Овај назив Црногорски Алпи спомиње и Јован Цвијић - Проклетије или Арбанашке и Црногорске Алпе (Балканско полуострво, 1922.) - где он бираном употребом везника "или" и "и" на известан начин сугерише како су Проклетије заправо скуп којега чине Арбанашки (Албански) и Црногорски Алпи. Данас се на назив Црногорски Алпи већином може наићи у популарној литератури (туристичкој, путописној, планинарској), али у научној није уобичајен, већ се обично користи назив Црногорске, одн. црногорске (као придев) Проклетије.

Кањони и долине

Руговска клисура

Глацијална ерозија оставила је на Проклетијама много трагова. Дубоки речни кањони и долине вијугају око планинских гребена. Највећи и туристички најпопуларнији кањон је Руговски кањон, који jе дугачак око 25 km, од границе с Црном Гором до града Пећи (1000 м н.в.).

И на вишим надморским висинама налази се неколико долина, од којих је изузетно атрактивна Долина језера - Buni Jezercë у Албанији (непоредно уз границу с Црном Гором) у којој се сместило шест ледничких језера, од којих је највеће Liqeni и Madh и Buni Jezercës.

Највећи кањони у Проклетијама

• Руговски кањон, Руговска клисура, Gryka/-ë e Rugovës; одн. Кањон Пећке Бистрице - Rugova

• Кањон Дечанске Бистрице
• Кањон ријеке Гаши (Gashi)
• Кањон ријеке Цијевне (Cemi)

Најважније долине у Проклетијама

• Долина Врмоше (Vermosh)
• Плавскко-гусињска долина
• Долина Валбоне - Valbona Valley
• Долина Thethi (Shale)
• Долина Ропојана
• Долина Гребаје 
• Долина језера - Buni Jezercë
• Долина ријеке Cemi и Nikçit

Геологија Проклетија

Проклетије су пространи високопланински ланац, с врло стрмим и тешко проходним теренима, глацијалних карактеристика. На Проклетијама се могу уочити најјаснији трагови глацијације на Балкану, и после Алпа Проклетије су најјаче глацијацијом формирано планинско подручје јужно од скандинавске ледене плоче.

Најимпресивнији облици рељефа могу се пронаћи у кречњачким кршевитим западним и средишњим деловима Проклетија, у долинама Валбона, Гребаја, Ропојани те кањону реке Цијевне, где се изнад глацијалних и речних долина врло стрмо издижу шиљасти врхови. Управо због овога подручја, многи тврде како су Проклетије најкршевитије планине Балкана. Источне делове Проклетија карактерише мања кршевитост и блажи рељефни облици.

Проклетије, као и цело Динарско горје настало је набирањем услед судара афричке тектонске плоче која се подвлачи под европску плочу. За разлику од већине динарских ланаца који се протежу смером северозапад-југоисток - смером којим се у већој мери простире и Јадранско море са својим острвима - тектонски судар на крајњем ЈИ рубу Динарског горја, у контактној зони са шардско-пиндским и родопским планинским саставима, на подручју Проклетија произвео је девијацију из динарског смера у североисточни, формирајући притом неуобичајени цик-цак облик кретања проклетијских ланаца. Тако се и поједини делови Проклетија пружају готово паралелно са шарским планинским саставом у Македонији, Албанији и у Србији.

Средишњи и западни делови проклетијског ланца грађени су претежно од мезозојских кречњака и доломита из раздобља јуре и креде. У источним Проклетијама, уз слојеве доломита и кречњака, има стена из каснијих раздобља палеозоика и тријаса, вулканског стења из средњег тријаса и метаморфних стена из раздобља јуре.

Хидрологија - воде Проклетија

Хидрографија је специфична, везана углавном за кречњачке терене. Њу чине не само крашка врела, него и делови речних токова кроз клисуре и кањоне са водопадима и џиновским лонцима, понори и крашки извори. У кањону Грље истоимена река прави пет водопада на дужини од 500 m, тј. просечно на сваких 100 m по један водопад. Први водопад на улазу у кањон, који прави река Скакавица, висок је 15 m, док највиши, последњи водопад достиже висину од око 25 m. Плавско језеро је највећи лимнолошки објекат ледничког порекла.

Реке

Бели Дрим

На ширем подручју Проклетија налазе се изворишта и поречја више значајних река овога дела Балканског полуострва.

Река Дрим (Дрин), која припада Јадранском сливу, најважнији је водени ток на јужном делу Проклетија. На својих 335 километара дужине - мерећи од извора Белог Дрима (Drini i Bardhë), преко његове сутоке са Црним Дримом те даље као једна река с јединственим именом Дрим (Drin) која се улива у Јадран код града Lezha - Дрим прикупља воде притока са свих планина источног, југоисточног и јужног дела Проклетија.

Црни Дрим

Лим

Водотокови северних делова Проклетија прикупљају реке Лим (истиче из Плавског језера) те Ибар (извире на обронцима реке Хајле). Обе реке припадају Црноморском сливу.

Ибар

У западном делу Проклетија највећа река је Цијевна (Цем), која прима водене токове северозападног дијела Проклетија - граничног црногорско-албанског подручја. Обим протока воде Цијевном варира због карактеристичног кршког терена којима пролази и климатских услова.

Цијевна

Неке реке и водотоци, као што је то случај са реком Përrоi i Thatë у Шали у Албанији, потпуно пресушују за време летњих суша.

Печка Бистрица

Пећка Бистрица (алб. Lumbardhi i Pejës) на Косову, која је једна од бројних брзих проклетијских планинских река, усекла је дубок Руговски кањон.

Језера

Језеро Буни

На Проклетијама има око 30-так мањих ледњачких језера. Највећа број (15-так) се налази на подручју Dobërdol-Sulbicës, јужно од Богићевице и тромеђе Црне Горе, Албаније и Србије, а следећа по бројности је у Долини језера Buni и Jezercë (6 језера) између врхова Maja Jezercë и Maja e Bojës (Maja Bojs).

Док је већина језера тешко приступачна и мање посећена, нека су језера постала туристички мамац због повољне локације и лепоте кајолика. Таква су Хридско језеро (Црна Гора) те два језера на Љумбардским планинама: Liqeni и Leqinatit (Leqinati, Liqeni i Kuqishtës) и мање Дрелајско језеро (Liqeni i Drelajve or Leqinati i vogël).

Хридско језеро је огледни пример врло добро очуваног ледничког језера. У раздобљу плеистоцена (пре 1.8 до 0.01 милиона година) на месту где се данас налази језеро било је подручје стицања ледених маса које су клизиле с оближњих врхова, гурајући пред собом хетерогени материјал. Падалине су потом испирале мање стене, а веће су остале на југозападној и западној обали данашњег језера. Језеро је дугачко 295 метара, широко 110 м и просечно дубоко око 5 метара. Осим од падавина, воду добија и из извора смештених у близини његових обала.

Хридско језеро

Поред Скадарског језера, највеће планинско језеро на проклетијском подручју је Плавско језеро. Сместило се на 906-908 м н.в. у Плавско-гусињској удолини, између Проклетија и Виситорске скупине. Његова просечна површина износи 1,99 квадратна метра, а дужина око 2160 метара.

Скадарско језеро

Плавско језеро

Водопади

Водопад на Цијевни

Водопад Жљеб

Водопад висок 25 метара на ријеци Дрим и Bardhë (Бели Дрим), највећој реци на Косову, налази се у Пећком округу, на планини Жљеб (Mali i Zhlebit), десетак километара сјеверно од града Пећи, изнад села Радовац уз пут за Црну Гору. Водопад на извору често ствара белу пену, по којој је река и добила име.

Водопад Грунас, висок 30 метара налази се у Националном парку Thethi у северној Албанији.

Изузетно је атактиван и прометно приступачан водопад Грље код села Вусања у Црној Гори, који се налази на месту где река Скакавица понире и ствара бучни водопад висок 30 метара.

Водопад Грља

Водопад на реци Мируши

Водопад на Thethi

Становништво и насеља

Проклетије су етнографски и социолошки врло различите зато што на овоме подручју живе и/или као номадско сточарско становништво бораве многа племена и народи: Албанци, Црногорци, Срби православне и исламске вероисповести.

Проклетије су ретко насељене. Највећа насеља, у која становници планинских подручја повремено одлазе ради административних потреба или набавке, сместила се на рубовима планина, у Црној Гори то су Тузи, Плав, Гусиње, Беране и Рожаје, у Србији Пећ и нешто даље Ђаковица те Косовска Митровица, у Албанији то су Koplik и Bajram Curri, нешто даље и Скадар.

У планинским пределима села су ретка и с малобројним становницима. Најшешће се ради о раштрканим насељима у долинама, без јасног центра. Иако се постанак многих насеља може пратити од 15. века, у неким проклетијским долинама откривени су и старији трагови насељавања, који датирају још из каменог доба.

Осим ових сезонских миграција, за цело планинско продручје карактеристично је трајно исељавање становника. Приходи од пољопривреде и сточарства нису довољни те становништво одлази у потрази за послом и бољим животом у локална средишта Скадар, Коплик, Тирану, Подгорицу, Пећ, Приштину, или у иностранство: Италију, САД, БиХ и др.

Локални и традиционални извори прихода становника овога подручја су пољопривреда, сточарство и полузаконито кориштење шума, а у новије време се темељи на пољопривреди, дознакама исељеника из иностранства и туризму.

На неколико подручја развија се туризам (Theth, Валбона, Гусиње, Плав, Ругова) првенствено захваљујући могућности планинарења у Проклетијама.

Берба боровница - околина Плава

Културно-историјска баштина

Дечани, Манастир Високи Дечани (14. век)

Пећ, храм посвећен Светим Апостолима, црква манастира Пећка патијаршија (13. век)

Традиционална архитектура у засеоку Okol (Thet)

Црква у Thethiju (саграђена 1892. год.)

Плав, Царска односно Царева џамија (саграђена 1471. год.)

Традиционална архитектура у засеоку Okol (Theth)

Овде су се досељавале и смењивале разне цивилизације (грчка, римска, илирска и словенска), које су оставиле трагове свога постојања. Уз то, овај простор је у прошлости био поприште бурних и динамичних историјских догађаја, који су се одразили на карактер овдашњег културно-историјског наслеђа. Трагови материјалне културе, односно културно-историјске вредности, на овом простору датирају из различитих периода: праисторијског, римског (античког), периода српске средњовековне државе, периода турске окупације, периода између Првог и Другог светског рата и периода после Другог светског рата.

Да је шира област Проклетија била насељена још у праисторијско доба, сведоче пронађени остаци из тог периода. До сада су откривени остаци из мезолита (Требачки крш и др.). Прво значајније налазиште Кремштице у селу Петњику код Берана, где су пронађени остаци неолитског насеља са темељима кућа и бројним фрагментима керамике. Друго је Беран крш такође код Берана где су откривени остаци кућа, оруђа, игле, шила, ножеви и др. Најзначајнији остаци из римског периода откривени су у селу Лушцу код Берана, на обали Плавског језера и у Пећкој бањи. На присуство Римљана у овом крају указују и нека гробља, за која се сматра да су „латинска“. Доба средњовековне српске државе оставило је најзначајније трагове материјалне и духовне културе. Међу њима највећу вредност имају манастири Високи Дечани и Пећка патријаршија. 

У метохијским селима Дечани, Јуник, Стреоц и другим, у којима претежно живе Албанци, карактеристичне су старе балканске куће, тзв.метохијске куле. Међу бројним кућама старе градске архитектуре, посебну пажњу привлаче: Тахир бегов и Јашар пашин конак (кула) и кућа Протића у Пећи, стара кућа брвнара у селу Лоћане код Дечана (сматра се најстаријом кућом те врсте на Космету). Проклетије, простор на коме вековима живе Срби, Црногорци, Албанци, Муслимани, Роми и др., представља специфичан амбијент у погледу етнолошких елемената, тј. богат етнички мозаик и праву ризницу народног блага, где се преплићу разноврсни етносоцијални мотиви (преко 20 врста народних ношњи, богатство фолклорне музике и фолклорних игара, разни обичаји и традиционално развијена домаћа и занатска радиност).

Клима

За проклетијско подручје су карактеристичне врло оштре и дуге зиме те врућа и сува лета на јужном, албанском делу Проклетија, односно свежа и кратка лета у средишњем и северном делу (Црна Гора, Србија). Лети је на већим надморским висинама пријатно свеже, а јесен је тамо обично топлија од пролећа, које траје релативно кратко. Рубни делови планина изложени су утицајима медитеранске одн. континенталне климе. Западна рубна подручја налазе се у близини Јадранског мора, док средишњим, северним и источним деловима доминирају континентални утицаји. Како су Проклетије високи планински ланац, смештен релативно близу мора, клима се на врло малом простору мења, зависно од положаја и надморске висине. У планинском подручју Проклетија издвајају се три климатске зоне: умерено-континентална (500-800 m); субпланинска (800-1200 m) и планинска (изнад 2000 m). Циклонска активност најизражења је у пролеће и касну јесен.

Средња месечна температура креће се од 10° C у јулу до -8°C у јануару.

Просечне месечне температуре за поједина места:
Theth............20.4° C (јули)........-0.2° Ц (јануар)
Vermosh.......15.9° C (јули)........-2.8 °Ц (јануар)

Падавине

Проклетије су једно од највлажнијих подручја Европе, а поједина високопланинска подручја добијају и преко 3500 mm падавина годишње. На пример, село Бога (Bogë), које се сместило у сувој долини, прима 3033 mm падавина годишње. И годишњи просек падавина у другим деловима Проклетија је врло висок, износи између 2000 и 2500 mm годишње. Највећи део падне током касне јесени и првог дела зиме (само у новембру зна пасти и више од 500 mm). Висина вишa од пола метра снега је уобичајена. На вишим подручјима (вишим од 2400 метара), посебно на неосунчаним странама, снег се задржава и током целе године, осим у најсувљим годинама када зна окопнити у касно лето и рану јесен. У средишњем делу ланца снежни покривач током године је просечне дебљине 15 cm и задржава се од 90 до 210 дана. Зими су нека села у албанском делу Албаније, због високог снега, редовно више месеци одсечена од остатка света.

Ветрови

Због великих осцилација (колебања) температуре ваздуха између котлина и највиших делова планина настају локални ветрови - даник и ноћник. 

Ветрови северац или мећава, махом су хладни и суви и доносе снежне падавине. Лети ови ветрови доносе ведро, сунчано и стабилно време. 

Ветрови из јужног, југозападног и југоисточног правца доносе релативно топле и влажне ваздушне масе из којих се зими излучују обилне снежне падавине, а лети доносе кишу.

Природа

Биљни свет

Биљни свет Проклетија један је од најбогатијих на Балканском полуострву и у том је погледу један од највреднијих европских простора. До 2009. године, само у албанском делу Проклетија описано је 1611 васкуларних биљака (васкуларне биљке = група биљака које имају лишће, стабљике и корење), што је око 50% врста целе албанске флоре. Укупно, у Проклетијама је утврђено 50 ендемских, субендемских и угрожених биљних врста. Због тога су Проклетије увек привлачиле пажњу ботаничара и других научника.

На Проклетијама се сусрећу три темељне фитогеографске регије северне хемисфере: Алпско-високонордијска, Евросибирско-борео-америчка и Медитеранска. Од подножја до врха издвајају се два шумска и један травнати (вегетацијски) спрат. Листопадни шумски спрат почиње термофилним брдским подручјем храстових (Quercus) шума. Ту доминирају шумске заједнице цера (храст цер, Quercus cerris) и храста сладуна. Изнад овог настаје мезофилно подручје шума храста китњака (Quercus petraea) у којем се осим храста јављају црни граб и црни јасен. Горњи део листопадног спрата чини подручје букових шума. Појас црногоричних (четинарских) шума у нижем делу чине јела и смрека, а у вишем молика и муника. Шумски спрат се завршава бором кривуљем (планински бор, клековина бора, Pinus mugo), који местимично расте на висинама од преко 2000 m.

У јужним деловима Проклетија, у којима преовладава суб-медитеранска клима, у дубоким долинама и на сунчаним странама расту различите врсте зимзеленог жбуња, а у вишим долинама чести су бјелогорични шибљаци.

Шуме Проклетија представљају значајан терморегулатор, јер ублажавају температурне екстреме. Лети су извор свежег ваздуха, а зими ублажавају ниске температуре.

Флора Проклетија у темељу има средњоевропске особине, али је значајна бројност егзотичних биљних врста. Ретке биљне врсте молика, муника, форзиција, вулфенија, рунолист и друге, су заштићене законом.

На Проклетијама, Комовима и Бјеласици заступљено је неколико стотина лековитих биљних врста, од којих се као значајније истиче 160 врста. Међу њима велики број је лековит или јестив. Око 60 биљних врста овдашње становништво вековима користи за домаћу употребу, тј. за лечење разних болести, за припрему чајева, мелема, уља, сокова. Најчешће употребљаване врсте су: линцура, камилица, глогов цвет, хајдучка трава, чемерика, нана, липов чај, пелин, мразовац, зова (базга), јаглика и љубичица, а од пољских и шумских плодова боровница.

Ендемске врсте                                                                                                                                                                                                                                                               Проклетије су станиште бројних терцијарних и глацијалних реликата, а 250 врста су балкански ендеми, који обухваћају 136 регионалних и 17 локалних ендема који се могу пронаћи само на Проклетијама. Такви су нпр:                                                                                                                           

• Crepis bertiscea Jáv., 
• Ligusticum albanicum Jáv., 
• Lunaria telekiana Jáv., 
• Valeriana bertiscea Pančić, 
• Pedicularis ernesti - mayeri Stevanović, 
• Heliosperma oliverae, 
• Wulfenia baldaccii Degen.

Valeriana bertiscea Панчић

---

Проклетијски одољен

(Valeriana bertiscea Pančić)

Опис: Вишегодишња биљка. Ризом танак, са кратким пузећим столонама. Стабло на чворовим обрасло рапавим, кратким длакама, иначе голо. Листови глатки, плавичасто-зелени, при основи елиптични, нагло сужени у дршку; листови на стаблу лирасто распарани, ретко недељени. Цветови скупљени у терминалну цваст, штитоликог облика. Цветови су ружичасте боје. Брактеје линеарне, исте дужине као цвет или дуже.

Откриће (Locus classicus): : Црна Гора, Ком: Високе греде (Панчић 1875: 42).

Општа распрострањеност: Високопланински балкански ендемит распрострањен на динарским и шарскопиндским планинама од Прења на северозападу до Галичице на југоистоку. Распрострањен је у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и Македонији.

Станиште: Популације проклетијског одољена имају оптимум на кречњачким стенама алпског и субалпског појаса, и то на местима на којима се дуго задржава снег, до касног лета. На Динарским планинама изграђује асоцијацију Euphorbio-Valerianetum bertisceae.

Daphne alpina

Linum capitatum

Plantago reniformis

Wulfenia carinthiaca

Wulfenia carinthiaca

Животињски свет



Проклетије су природно станиште највећих европских дивљих животиња, као што су евроазијски смеђи медвед, одн. мрки медвед (Ursus arctos), сиви вук (Canis lupus), црвена лисица (Vulpes vulpes), европска дивља мачка (Felis silvestris silvestris), срна (обична срна, срндач, лат. Capreolus capreolus), јелен лопатар или лањац (Dama dama), јелен обични (црвени јелен, Cervus elaphus), дивља свиња (Sus scrofa) и европска видра, често и евроазијска видра (Lutra lutra). У појединим деловима масива Проклетија и даље има трагова присуства популације медведа (Ursus arctos), врсте која је овде на граници опстанка.

Мрки медвед (Ursus arctos)

Сиви вук (Canis lupus)

Балкански рис (Lynx lynx balcanicus)

Divokoza balkanska (Rupicapra
rupicapra balcanica)

Срндаћ (Capreolus-capreolus)

Изузетно угтожена животињска врста балкански рис, подрврста евроазијског риса тј. обичног риса (Lynx lynx), настањује подручје Националног парка Thethi у Албанији и процењује се како у овоме станишту још има 20-50 јединки, и даље изузетно угрожених од стране криволоваца.

Високо у планинама могуће је видети дивокозу (Rupicapra rupicapra). Само у граничном подручју Србије и Црне Горе има око 700 јединки. До Првог светског рата на Проклетијама се могло наићи и на муфлоне (Ovis aries orientalis; група подврсте дивљих коза - Ovis aries), данас ишчезле на овом простору.

Љештарка (Tetrastes bonasia)

Планински орао (Aquila fasciata)

Тропрсти детлић (Picoides tridactylus)

јастреб (Pernis apivorus)

Од птичјих врста овде је, између осталих, могуће пронаћи следеће врсте: сури орао (Aquila chrysaetos), орао змијар - из породице јастреба (Circaetus gallicus), планински орао (Aquila fasciata), јастреб (Pernis apivorus), је птица грабљивица из породице јастребова (Accipitridae), сиви соко (Falco peregrinus), велики тетреб (Tetrao urogallus), љешарка из породице тетреба (Tetrastes bonasia), јаребица камењарка (Alectoris graeca), сова велика ушара (Bubo bubo), сова мала ушара (Asio otus), снежна зеба (Montifringilla nivalis), тропрсти детлић (Picoides tridactzlus) и др.

Црни даждевњак (Salamandra atra)

Жути мукач (Bombina variegata)

Шарка (Vipera berus)

Реке Проклетија су дом бројних пастрмки главатица - младица (Salmo marmoratus). Од водоземаца, Проклетије су најјужније станиште алпско-динарске врсте црног даждевњака (Salamandra atra), затим пегавог даждевњака - одн. шареног даждевњака (Salamandra salamandra), жути мукач (Bombina variegata), мала безрепа здепаста жаба, црвени мукач (Bombina bombina). Богата херпетофауна (водоземци и гмизавци) укључује и гмизавце, попут обичног зелембаћа (Lacerta viridis), зидног гуштера (Podarcis muralis), корњаче грчке чанчаре (Testudo graeca) и змије, међу којима и отровница поскок (Vipera ammodytes), најотровнија и најопаснија европска змија из породице љутица и шарка (Vipera berus).

До сада је на Проклетијама регистровано 140 врста лептира, по чему су Проклетије најбогатије европско подручје по броју врста лептира.

Проклетије настањује и ендемска врста гуштера проклетијски гуштер (Dinarolacerta montenegrina).

Национални парк Проклетије, Србија

Национални парк Проклетије је у поступку заштите, на делу територије Републике Србије, на Косову и Метохији.

Планински масив Проклетија по геолошком, геоморфолошком, флористичком, фаунистичком погледу, представља најзначајнији и најинтересантнији масив за Косово и Метохију и шире. У Проклетијама, по студијама се налази преко 1.500 биљних врста, на бази досадашњих истраживања фауна се састоји од: осам врста риба, тринаест врста водоземаца, десет врта гмизаваца, 148 врста птица, 36 врста сисара, 129 врста лептирова реда Лепидоптера, итд.

Иницијатива да се Проклетије прогласе за национални парк је почела 1970. године.

Национални парк Проклетије, Црна Гора

Национални парк Проклетије је пети национални парк у Црној Гори, проглашен 2009. године. Захвата површину од 16.630 ha и у оквиру њега су два резервата природе — Хридско језеро и Волушница. Зона заштите око парка је 6.252 hа. Проклетије се одликују карактеристичним кречњачким рељефом и лепотама који су утицали на проглашење за заштићено подручје од националног значаја.

Национални парк Проклетије ограничен је са југа високим гребенима планине и албанском границом, на западу је река Грнчар, на северу Гусињско-плавска долина и најзад на истоку планина Богићевица. Укупна површина је око 16.600 ha са околном заштитном зоном од приближно 6.200 ha.

Национални парк Проклетије одликује се кречњачким и доломитским саставом стена, које су се формирале у олиго-миоцену. Предео је изузетно неприсупачан са бројним високим врховима и крашким облицима (јаме, пећине, увале и др). Врхови су најчешће оштри и назубљени, а падине изузетно стрме. Највише тачке су Зла Колата (2.534 m), Маја Колата (2.528 m) и Маја е Росит (2.524 m).