IN MEМORIAM

Др ИВАН  ШКОКЉЕВ (Београд, 4. јануар 1953. године, Херцег Нови 27. септембар 2017. године), редовни професор Електротехничког факултета у Београду.

Да ли је судбина овог генија таква да кроз више година читамо о њему у рубрици „Заборављени умови Србије“? Скроман, није знао за саморекламу, бавио се науком, више него успешно, успевао да студентима пренесе знање које је поседовао. Нису га интересовале материјалне ствари. Уџбенике је постављао на интернет тако да су били доступни сваком студенту.

Широко образован био је спреман на разговор о свим могућим темама. То је чинио једноставним речником, без мистификације. Управо та једноставност и разумљивост његове изговорене речи је сметала појединцима на факултету. Више су волели да збуњују студенте и да праве науку од тога.

Сећам се његове приче када је излагао своју докторску дисертацију. Са том облашћу се до тада нико није бавио. Као филозоф, у правом смислу те речи, потрудио се, и у томе успео, да прикаже комисији нешто што они до тада нису знали. У томе и јесте вештина, да онима који слабије познају тему успеш да приближиш одређену научну област. Па зар тако не би требало да чине сви професори који преносе знање студентима? То је била једина замерка комисије, да користи сувише једноставан речник. Да је покушао другачије зурили би сви у једну тачку и ништа не би разумели. То би ипак по њима било „научније“. Имао је још један проблем што је био паметнији од осталих, био је најпаметнији.

Недавно му је обијен стан у Херцег Новом где је проводио време да се осами и на миру ради на неком пројекту. Прво што је изговорио било је: „Јао, да ми нису однели књиге“. После неколико дана враћа се сав озарен. Лопови су му „очистили“ стан али књиге нису дирали.

Једне новембарске вечери 2014. године седео сам са пријатељима у кафићу "Академија". На улазу се налази мала књижара. Случајно ме поглед нанесе у том правцу. И угледам Ивана како разгледа наслове књига. Приметио ме је и пришао. Објаснио је да је изашао на ваздух да се релаксира и мало прошета. Иако је пошао на другу страну нешто га је као магнет вукло ка књижари и ту шетњу је завршио међу књигама, његовој највећој љубави.

Колико је широк дијапазон његових интересовања су и књиге из праисторије које је написао заједно са својим оцем, Антонијем Шкокљевим. Иако нису били ни историчари ни археолози ни филолози, двојица научника, отац Антоније Шкокљев, максиофацијални хирург у пензији (члан Македонске академије) и син Иван електроинжењер, обојица доктори наука и универзитетски професори су своја вишегодишња трагања обданили у књигама „Богови Олимпа из Србије“ и „Античке легенде Паноније“.

Како у уводу књиге „Богови Олимпа из Србије“ наводе, монографија је написана са жељом да изазове дебату научника, пре свега историчара и лингвиста на неконформистичку анализу праисторије на основу нових извора информација. Поред тога, она је писана да би читаоцима ширих интересовања пружила слику праисторијских збивања сачуваних у митологији и лингвистици.

Биографија

Рођен је у Београду у породици интелектуалаца, оца, академика Антонија Шкокљева и начелника ВМА и мајке, проф. др Даре Поповић Шкокљев, гинеколога, управника ГАК-а у Београду.

Завршио је основну школу „Свети Сава“ и Трећу београдску гимназију. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на београдском Универзитету, на Електротехничком факултету, на смеру Електроенергетски системи. Прве три године ради у „Енергодати“ - Београд (рачунски центар Енергопројекта), на неколико пројеката. После армије стаж наставља на ЕТФ-у, на смеру Електроенергетски системи. На ЕТФ-у је биран у сва звања: асистент-приправник, асистент, доцент, ванредни професор. Од 2003. године је у звању редовног професора. У процесу наставе одржава вежбе у лабораторији и на табли, а потом и предаје на ЕТФ-у, као и на факултетима у Јагодини и Бањалуци. Стручно интересовање обухвата области планирања и експлоатације електроенергетских система, тржишта електричне енергије и дерегулације, теорије електричних кола. Посебно се бави теоријом прорачуна токова снага у великим преносним мрежама електроенергетског система. Прорачун налази примену у областима сигурности, поузданости, као и условима рада мреже у дерегулисаном окружењу.

У току каријере, више пута боравио је у иностранству на усавршавању, поводом израде доктората, али и као предавач, на ЕTH у Цириху, у САД, Енглеској, Канади -Онтарио Hydro, у Француској - EDF, у Немачкој. У иностранству борави и у оквиру пројекта (у Немачкој, Грчкој). Учествовао је у формирању лабораторијских вежби из електроенергетских система. Формирао је на ЕТФ-у популарни изборни предмет „Тржиште електричне енергије и дерегулација“. Дипломски, магистарски и докторски рад Ивана Шкокљева су из области сигурности и прорачуна токова снага у великим мрежама.

Добитник је Вукове дипломе како у основној, тако и у средњој школи. Добитник је Савезне награде за магистарски рад „Вратислав Беђанич“ (Словенија). Аутор је више од сто четрдесет референци и то радова у међународним и домаћим часописима, на међународним и домаћим стручним скуповима и конференцијама (два признања CIGRE), књига, уџбеника и монографија. Радови у међународним часописима су више пута цитирани. Публикована метода из доктората Ивана Шкокљева показала се као најбоља, од четири у поређењу, у Electrical Power and Energy Systems (Vol.19, No.8, 1997, pp.511-518), у чланку аутора C.A.Castro и C.A.F.Murari, “Comparison of Compensation Methods Applied to the Analysis of Topological Changes in Electrical Networks”. Методе у том раду, познатих аутора: 1. Stott, 2. Balu, 3. Mazi, Wollenberg, Hesse, међу којима је 4. Иван Шкокљев (SENS), тестиране су на четири мреже електроенергетских система. Истиче се да се метода осетљивости SENS показује најбољом: „In practice most control centers have implemented the fast decoupled power flow as a network analysis tool. Therefore, the use of IMML seemed to be the best option among all compensation methods. However, the simulation results presented in this paper show that the best option is the use of SENS, even if the building and factorization of the base case Jacobian matrix is necessary”.

Руководио је израдом и одбраном више десетина дипломских и мастер радова. Учествује у изради и у комисијама за одбрану магистратура и доктората. Рецензент је часописа European Transactions on Electrical Power i Serbian Journal of Electrical Engineering. У студентским анкетама је одлично оцењиван, а 2010. године добија од студената и захвалницу за пружену помоћ у организацији међународне студентске радионице „Energize the future“.

Дерегулација и нови профили струке у електропривреди

Електроенергетика је сектор енергетике задужен за производњу, пренос, дистрибуцију и испоруку електричне енергије потрошачима. Електропривреда је привредна област националне економије која се остварује учешћем електроенергетике. Електропривреда је дужна да стално обезбеђује адекватну количину и квалитет електричне енергије потрошачима. Без електропривреде не би било струје, како се то каже. Постојање електричне енергије ипак, сви узимају здраво за готово. Међутим, да би електричне енергије уопште било, држава и друштво деценијама улажу огромне напоре и средства. Електропривреда (држава) је и власник целокупног техничко-економског система који се назива електроенергетски систем. То је сложен, у мрежу повезани систем, који се састоји од електрана, преносних и дистрибутивних водова, трансформатора, опреме и потрошача.

Процес реорганизације и реструктуирања, односно дерегулације електроенергетског сектора и формирања либерализованог, отвореног тржишта електричне енергије у земљама ЕУ започео је усвајањем “Директиве 96/92/ЕК о унутрашњем тржишту електричне енергије у ЕУ” Европске комисије, крајем 1996. године. Њена примена почела је 19. фебруара 1999. Директива је значајан документ за Србију и Балкан јер обезбеђује правни оквир за остваривање два основна циља енергетске политике ЕУ: стварање јединственог либерализованог тржишта електричне енергије и „демонополизацију“ националних електропривреда. Један од циљева је и налажење мере између увођења конкуренције и обавезе јавног снабдевања електричном енергијом. Овај процес би требало да омогући слободно, ново инвестирање у области која је била „природни монопол“ државе, затим ослобађање државног буџета за корисније инвестиције (здравство, на пр.), подизање општег друштвеног благостања (повећање профита и купаца и продаваца), прегледније рачуне за струју, итд.

У процесу дерегулације електропривреде, са појавом берзе и трговине струјом, јављају се и бројни нови учесници, непознати до сада: независни произвођачи, трговци, брокери, квалификовани потрошачи, снабдевачи, оператори преносних и дистрибутивних система, оператори тржишта и други. Из свих области технике и економије хрле кадрови да се обуче да раде у новој струци. Научна и стручна јавност слаже се да се у случају дерегулације електроенергетских система ради о новој парадигми. Парадигме се релативно ретко јављају у науци о електроенергетским системима. Шта је парадигма? То је крупна промена, нови правац. Када се нова парадигма појави, она својом идејном снагом привуче велики број истраживача из блиских области. Млади сада могу да изучавају и истражују у новим областима енергетике као што су обновљиви извори, алгоритми за рад тржишта електричне енергије, уређаји за усмерени пренос и одржавање квалитета електричне енергије, паметне мреже и др. У свим областима постоји повећано интересовање за укључивање младих, што подразумева путовања, специјализације и стипендирање. Енергетске кризе које се периодично јављају и које прете да угрозе цивилизацију какву познајемо, стимулисале су у прошлости науку о електроенергетским системима (на пр. чувени институт за електроенергетику ЕПРИ у САД формиран је после нафтне кризе седамдесетих). То је зато што је електрична енергија најплеменитији вид енергије који се лако трансформише у све остале облике корисне енергије (механичка, хемијска, топлотна, светлост), а лако се и преноси. Сектор саобраћаја и индустрија возила уводе, на пример, електрични ауто у комерцијалну употребу у развијеним земљама да би се предупредио колапс. Ради се, наиме, о предвиђању скорог дефинитивниог колапса масовне употребе нафте (тзв. „Пеак Оил“ ). Ако је са двадесетим веком почела електрификација и аутомобилски саобраћај какве данас знамо, почетак двадесет првог века означава квалитетну трансформацију оба сектора, чији се прогрес само да наслутити.

Овакве људе не смемо и нећемо да заборавимо. Људска громада са толико врлина да их је тешко набројати. Сигуран сам да ће вечно бити присутан у научним круговима којима је припадао али и у срцима нас који смо га познавали.