Готово да нема књиге историје уметности у којој нема слике Агаменонове маске и да нема човека који за њу не зна. Међутим то што пише у књигама и што ми знамо нема везе са истином. Идемо по реду.
Агамненон је био син Атрејев и Аеропин, краљ Микене и брат Менелајов, први муж лепе Хелене (Јелене, Хелене Тројанске, Хелене Спартанске), због које је и избио Тројански рат. Када је Парис отео Хелену, Менелај се обраћа Агамненону да овај позове све грчке јунаке и да крену у освајање Троје што ће Агамненон и учинити. Рат је трајао 10 година и победу су однели Грци. Агамненон ће у расподели плена добити Пријамову кћи Касандру и враћајући се кући сачекао га је Егист, који ће у међувремену завести прву Агамненонову жену Клитемнестру и заједно са њом убиће краља Микене.
1871. и 1873. године немачки археолог Хајнрих Шлиман ископаваће чувену Троју на западним обалама данашње Турске. Опчињен Хомером и његовим чувеним делом Илијада и Одисеја и нашавши Пријамову Троју и благо, Шлиман ће се упутити у потрагу за гробницом чувеног краљем Микене, Агамненона. Тим поводом Шлиман одлази у Грчку 1874. године где врши тест ископавања и проналази зидине Микене и један гроб. Већ 1876. године заједно са Грчким археолошким друштвом Шлиман изводи озбиљно ископавање. У близини добро познатих Лављих врата проналази 6 гробница познатијих као шахт гробови. Унутар њих биће констатовано 19 различитих индивидуа са изразито вредним и скупоценим предметима: оружје, накит, украси и др. Посебно треба нагласити да је у њима нађен и извесни број погребних маски, израђених од злата и електрума у техници искуцаног лима, које су скривале лице покојника.
Почетак свега – Пронашавши једну од ових маски Шлиман ће послати телеграм грчком краљу Ђорђу у коме је стајало: “С великим задовољством објављујем Вашој Висости да сам открио гробнице које су према Паусанији гробови Агамемнона, Касандре, Евримедона и њихових пратилаца, које на гозби убише Клитемнестра и њен љубавник Егист". Деценије су пролазиле а мит о Агамненону и његовом гробу се ширио све док се по том питању није огласио Вилијем М. Колдер III, професор класичних наука на универзитету у Урбани – Шампању који већ деценијама помно прати дневнике и рад Хајнриха Шлимана. Он ће 1999. године објавити своју тезу да се ради о обичном фалсификату који нам је Шлиман подметнуо.
Колдер напомиње три важна елемнта: први да када се упореди стил Агамненонове и осталих маски, које је радио Гинтер Кепке, Институт за примњену уметност Њујоршког универзитета, виде се јасне разлике у обрвама, ушима, бради и брковима. Други доказ говори да у списима археолога који су радили са Шлиманом и познавали га говоре да се није либио да закопава предмете које ће касније “пронаћи”. Треће датум налажења маске и краја ископавања доводе црв сумње. Наиме 30. новембра 1876. маска је пронађена, а већ 3. децембра ископавања су прекинута заувек. Исти случај десио се и при налажењу “Пријамовог блага” у Троји.
Али шта се десило 26 тј. 27. новембра. У свом дневнику Шлиман говори како је тог дана привремено обуставио радове и оптутовао у Атину. Колдер сумња да је циљ Шимановог путовања у Атину била посета блиском рођаку његове жене Софије који је, гле чуда, био златар.
Епилог овом случају даће К.Д.С. Лапатин историчар уметности са Бостонског универзитета, стручњак за минојску и микенску уметност, који је убеђен да се ради о масци која је ископана, али однета на дораду.
Поставља се питање зашто је маска морала да изгледа баш овако како изгледа. Не треба изгубити из вида да се ради о крају XIX века и да је Шлиман био Немац. Ако упоредимо Агамненонову маску и лик Бизмарка или кајзера Вилхема сличност је веома упадљива.
Из Шлиманове биографије
Према својој, козметички улепшаној биографији, Шлиман је, боравећи у Холандији научио шест језика, а међу њима чак и седми, руски. Због тога га је запазила фирма "Шредер" и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико "добро отворио", да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тог успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави гирме "Шредер" због проневере. АЛи органима гоњења Шлиман је био "недостуоан". После тога у домовину није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД Шлиман креће у "освајање" тог континента. После више покушаја и бродолома коначно је успео да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континента и стигао у градић Сакраменто, који је, као и и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман наравно није испирао злато као исав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре је куповао златни прах од копача, људи неуких и неписмених, и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио продато злато. Успео је ипак да побегне, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала "тесна" коју наврат нанос напушта.
Кримски рат је као магнет привукао Шлимана, па се поново обрео у Русији. Сукобљене стране су имале велике потребе: Русија за оружјем, савезници за храном. Виспрени трговац Шлман се брзо сналази те Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља а савезницима руске намирнице. У балтичком градићу Клајпеди се догодио случај који је ушао у све криминалистичке архиве: за једну ноћ су изгорела сва складишта само је Шлиманово складиште препуно робе остало нетакнуто. Он је убрзо распродао сву робу и нестао из Русије. И Руси и савезници су расписали потерницу за њим али су остали "празних руку".
Овакви Шлиманови "подухвата" је било још. Листа превара и криминалних радњи је била дугачка. Боравећи у Лондону, када је сазнао да је један британски лорд платио 74.000 фунти за неколико украса са Партенона, отворио се нови златни рудник у археологији.
Пошто је већ био богат, мање му је стало до злата и материјалне користи више до научне славе. Пошто је био полуписмен а за реч "археологија" је чуио први пут, решио је да постане "учени археолог". У Паризу, а захваљујући свом новцу, стекао је диплому археолога.
Шлима баца око на Турску. Уз помоћ америчког конзула у Цариграду купује брежуљак Хисарлик. За две "године "открио је" Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света
Годину дана пре него што ће Шлиман започети ископавање Троје II појавила се књига под насловом "Geschichte von Troas", чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада велики таленат Мејер није био довољно кадар да озбиљно уздрма Шлиманова "открића".
Тежак ударац Шлиману задао је немачки официр Ернст Бетихер који је 1883. године посетио Хисарлик и закљушио да та "Шлиманова Троја" није ништа друго него обичан крематоријум. У Немачкој се историчари и археолози фронтално окрећу против њега. Али ни Шлиман не седи скрштених руку. На Хисарлику организује научни скуп и окупља најчувеније археологе тог времена. Скуп је сачинио један "протокол" којим је окривио немачког официра за клевету. "Пријамова Троја" на Хисарлику донекле је учвршћена, али је у Шлимановој домовини остала превише "климава". Ипак, унесто науке, на сцену је ступила политика.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје "дефинитивно решен. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година, и по свом признању "ништа ново није открио"! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је "потврдио" да је Шлиман решио проблем светог Пријамовог Илиона".
Кримски рат је као магнет привукао Шлимана, па се поново обрео у Русији. Сукобљене стране су имале велике потребе: Русија за оружјем, савезници за храном. Виспрени трговац Шлман се брзо сналази те Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља а савезницима руске намирнице. У балтичком градићу Клајпеди се догодио случај који је ушао у све криминалистичке архиве: за једну ноћ су изгорела сва складишта само је Шлиманово складиште препуно робе остало нетакнуто. Он је убрзо распродао сву робу и нестао из Русије. И Руси и савезници су расписали потерницу за њим али су остали "празних руку".
Овакви Шлиманови "подухвата" је било још. Листа превара и криминалних радњи је била дугачка. Боравећи у Лондону, када је сазнао да је један британски лорд платио 74.000 фунти за неколико украса са Партенона, отворио се нови златни рудник у археологији.
Пошто је већ био богат, мање му је стало до злата и материјалне користи више до научне славе. Пошто је био полуписмен а за реч "археологија" је чуио први пут, решио је да постане "учени археолог". У Паризу, а захваљујући свом новцу, стекао је диплому археолога.
Шлима баца око на Турску. Уз помоћ америчког конзула у Цариграду купује брежуљак Хисарлик. За две "године "открио је" Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света
Годину дана пре него што ће Шлиман започети ископавање Троје II појавила се књига под насловом "Geschichte von Troas", чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада велики таленат Мејер није био довољно кадар да озбиљно уздрма Шлиманова "открића".
Тежак ударац Шлиману задао је немачки официр Ернст Бетихер који је 1883. године посетио Хисарлик и закљушио да та "Шлиманова Троја" није ништа друго него обичан крематоријум. У Немачкој се историчари и археолози фронтално окрећу против њега. Али ни Шлиман не седи скрштених руку. На Хисарлику организује научни скуп и окупља најчувеније археологе тог времена. Скуп је сачинио један "протокол" којим је окривио немачког официра за клевету. "Пријамова Троја" на Хисарлику донекле је учвршћена, али је у Шлимановој домовини остала превише "климава". Ипак, унесто науке, на сцену је ступила политика.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје "дефинитивно решен. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година, и по свом признању "ништа ново није открио"! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је "потврдио" да је Шлиман решио проблем светог Пријамовог Илиона".
Нема коментара:
Постави коментар