ИСТОРИЈСКА СВАШТАРА: Совјетска оклопна возила у Другом светском рату

ЛАКИ ТЕНКОВИ
	T-18 (МС-1) Т-18 (МС-1) је био први тенк совјетске производње уведен у наоружање Црвене армије. Т-18 био је модернизована верзија француског тенка Рено ФТ-17 из Првог светског рата. Прототип је произведен и тестиран у току 1927. а у периоду од 1928. до 1931. произведено је преко 980 комада. Радило се о лаком тенку за подршку пешадији наоружаним топом калибра 37 mm. Први пут је употребљен у борби током пограничног сукоба са Кином 1929. у којем је било ангажовано девет тенкова овог типа. У почетној фази операције Барбароса 1941. око 700 тенкова овог типа је пренаоружано топовима калибра 45 mm и коришћени су као покретни ватрени положаји у систему одбрамбених утврђења на граници СССР са Пољском и Румунијом.
	БТ-2 БТ-2 је био лаки тенк Црвене армије у Другом светском рату. Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Брзи тенк Кристи послужио је као основа за серију брзих тенкова БТ. БТ-2 био је први брзи тенк БТ серије (оригинални тенкови Кристиназвани су БТ-1), и уједно најбржи (и најлакши), који је на путу достизао рекордне брзине до 100 km/h, а ван пута 60-70 km/h, што је 1933. било револуционарно достигнуће, често коришћено у пропагандне сврхе. Тенк је грађен због брзине, са нагласком на снажном мотору, модерном вешању и релативно снажном наоружању, док је олоп био тањи да би се уштедело на тежини. Стандардна верзија била је наоружана дугим против-тенковским топом калибра 37 mm (са 96 метака), са спрегнутим митраљезом ДТ од 7.62 mm, али је због недостатка ових топова део возила био наоружан са 3 митраљеза. Оклоп је био танак (6-12 mm), али је његова брзина сматрана активним обликом заштите, пошто је тако брзу мету било тешко погодити.
	БТ-5 БТ-5 је био лаки тенк Црвене армије у Другом светском рату. Његов претходник био је БТ-2 а појачавањем његовог оклопа и калибра настао је БТ-7. Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Брзи тенк Кристи послужио је као основа за серију брзих тенкова БТ. Највећа разлика БТ-5 у односу на претходника из серије (БТ-2) била је већа купола, по први пут наоружана против-тенковским топом калибра 45 mm (који се користио и на Т-26), са једним спрегнутим митраљезом ДТ од 7.62 mm. Оклоп је био танак (6-13 mm), али је његова брзина сматрана активним обликом заштите. Иако оптерећена куполом за двојицу и релативно тешким оклопом, серија БТ 5-8 била је брза и тешко наоружана. Способност кретања на точковима (без гусеница) на дуге стазе показала се током борби против Јапанаца 1939.
	БТ-7 Модернизован резервоар БТ-2. Можда је у борби да се добије "Raider" или „Invader“, ако се понашате компетентно. Као и његов претходник, има добру брзину, али осредњу управљивост. Најбоља тактика је свјетло. Активан и не спава. На БT-7 врло добра тактика ће бити такозвани "вучји чопор", који је у потпуности способан да разбије било којег противника (осим Mausa). Како се пробити до непријатељске базе - уништити артиљерију. Или, ако је могуће, искористите базу.
	БТ-8 БТ-8 је совјетски лаки тенк из Другог светског рата. Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Брзи тенк Кристи послужио је као основа за серију брзих тенкова БТ. Последња верзија из 1938. био је БТ-8 (БТ-7М) са дизел-мотором. БТ-8 био је једини са дизел мотором у целој БТ серији, наоружан против-тенковским топом калибра 45 mm, са једним спрегнутим, једним ПВ и још једним задњим митраљезом ДТ од 7.62 mm (укупно 3). Оклоп је био заварен (без закивака) и нагнут (на куполи). Иако оптерећена куполом за двојицу и релативно тешким оклопом, серија БТ 5-8 била је брза и тешко наоружана. Способност кретања на точковима (без гусеница) на дуге стазе показала се током борби против Јапанаца 1939. У тренутку када су стављени на најтежу пробу, 1941, били су већ застарели и жртва лошег совјетског одржавања.
	T-26 Био је совјетски тенк који се налазио у производњи до 1940. године. Прво ватрено крштење овај тенк доживљава током Шпанског грађанског рата, када се доказује као пуно бољи од Панцер I тенка и у најмању руку једнак тада најбољем немачком тенку Панцер II. Без обзира на побољшања модела, однос између те три врсте тенкова остаје истоветан и у тренутку немачког напада на Совјетски Савез, само што тада противници у битку убацују своје нове моделе Панцер III и Панцер IV, против којих Т-26 једноставно није могао ништа. Осим тога, током априла 1941. године појавио се и други, за врховни штаб Црвене армије неочекивани проблем. Они су на папиру поседовали 12.000 примерака овог тенка, али у стварности, због недостатка делова или неодржавања, мање од 1.000 примерака је било борбено способно, тако да их је велика већина заробљена без борбе. Како су Немци током прве године рата постепено повећавали оклоп својих тенкова, тако је употребљивост овог предратног модела падала све ниже до половине 1942. године, када се доноси одлука о престанку његовог коришћења. Почетна верзија овог тенка је била наоружана само аутоматским оружјем, које се одмах после прве године производње скида да би било замењено топом од 37 mm. Након само 12 месеци овај топ замењен је већим, калибра 45 mm. Како је расла величина топа у Т-26, тако је слично расла дебљина оклопа који расте од 15 на 25 mm (најчвршће место). Одлука о престанку производње 1940. године пада заједно с одлуком о градњи његовог наследника, Т-34.
	T-27 Т-27 је совјетска танкета из периода пре Другог светског рата. Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Викерс Карден-Лојд Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Танкета Мк VI је лако модификована и пуштена у производњу 1931. као Т-27 (даље модификације дале су Т-27А). Руска верзија британске танкете Викерс Карден-Лојд Мк VI, T-27 било је малено возило са два члана посаде смештена бок уз бок, са мотором иза и између њих. Возач је седео лево, а нишанџија десно, за лаким митраљезом ДТ калибра 7.62 mm. Њихов оклоп штитио је само од пушчаних метака. У служби, показало се да имају осетљиве гусенице, што је доприносило кваровима на неравном терену. Позитивне стране Т-27 биле су поузданост, једноставна конструкција и одржавање, лака обука возача и брзина на равном терену. Иако веће од британских танкета, биле су и даље крајње скучене изнутра, употребљиве само за ниске људе. И што је најважније, само командна возила имала су радио (последица неразвијене електроиндустрије у СССР), што је сасвим ограничило њихову извиђачку улогу. 1932. Т-27 је чинио главнину оклопних снага СССР: Црвена армија имала је 65 батаљона од по 50 танкета. Први пут су коришћене у борби против побуњеника у Централној Азији 1931-1932. Њихово учешће у Зимском рату било је неславно: са уским гусеницама, тонуле су у снегу (зими) и блату (у пролеће) Финске. До 1941. остало их је мање од 1.200 у служби, и током Операције Барбароса коришћене су за позадинске дужности: обуку посада, вучу артиљерије и пренос муниције. Неке су преживеле све до децембра 1941, када су последњи пут употребљене за одбрану Москве.
	Т-50 Т-50 је био совјетски тенк који се производио до јануара 1942. године Замишљена идеја водиља за настанак овог тенка је била наслеђивање популарног модела Т-26, чија застарелост постаје свима очита крајем тридесетих година. С својим оклопом од 37 mm и топом од 45 mm Т-50 је био несумњиво бољи од претходника, али је имао проблеме које краткотрајна производња никад није успела да реши. За овај тенк био је произведен специјални мотор чије грешке у конструкцији никада нису биле отклоњене што постаје формални разлог за престанак рада на овом пројекту који је и тако био процењен као прескуп за добијени квалитет. У јануару 1942. је донета одлука да војна индустрија Совјетског Савеза пређе на масовну производњу само две врсте тенка. Одабир тада пада на тенкове Т-34 и КВ-1 који су сматрани пуно ефикаснијим од Т-50 који тако испада из производње након произведених само 69 примерака.
	Т-60 Т-60 је био совјетски лаки тенк који се производио између 1941. и 1943. године. Руски лаки тенк Т-60 настао је 1941. године као замена за лаки амфибијски тенк Т-40. Међутим, како је један од захтева био да нови тенк има јачи оклоп, што је подразумевало и већу тежину, Т-60 није више имао амфибијске способности. Покушај да се у нови тенк угради јаче наоружање у виду топа калибра 37 mm је био безуспешан због тога што постојећи прстен куполе није могао да апсорбује повратни трзај топа при опаљењу. Због тога је нови тенк био наоружан посебно конструисаним брзометним топок ШхВАК калибра 20 mm. Захваљујући иновативном дизајну, пробојна моћ гранате од 20 mm испаљене из овог тога била је идентична пробојној моћи гранате калибра 37 mm. Након катастрофалних губитака током 1941. године овај тенк је био без обзира на своје неспорне недостатке с одушевљењем дочекан на фронту за попуњавање борбених линија, до тренутка појаве довољног броја тенкова Т-34. Реално говорећи снага овог тенка је била недовољна тако да је у тренутку ватреног крштења он био равноправан противник само немачком тенку Панцер II. Некакве минималне изгледе Т-60 је још имао и против јачих Панцер III и Панцер IV, али заслуга за то је припадала пре свега његовом оклопу, а не наоружању. Важност придата овом тенку током 1941. године се најбоље види по томе на који начин су обезбеђени мотори за уградњу у њега. По Стаљиновом наређењу у Т-60 су били уграђени сви мотори до којих је фабрика могла доћи, тако да се ту нашло свашта: од класичног совјетског, преко америчких Фордових примерака до обичних аутомобилских мотора. На крају се дешавало да тенкови у једној дивизији не могу заједно да јуришају, услед различите снаге мотора због чега су имали различите максималне брзине. У тенк је био уграђен брзи авионски топ од 20 mm, што је у тренутку производње представљао његов главни проблем. С друге стране његов искошени оклоп од 20 mm је касније повећан на 35 mm што га 1941. године чини бољим од сличних противничких, али то већ 1942. постаје недовољно. Свеукупно је било произведено више од 6.000 примерака овог тенка који престаје да се производи почетком 1943. године када га и на последњој фабричкој линији мења Т-70.
	Т-70 Т-70 је био совјетски лаки тенк који се производио од 1942. до 1943. године, као развој тенка Т-60. Без обзира на краткорочни успех постигнут са тенком Т-60 Црвеној армији су биле веома јасне његове слабости. Због тога се у марту 1942. године покреће серијска производња новог лаког тенка под ознаком Т-70 који је представљао боље наоружану и оклопљену верзија његовог претходника Т-60. Прави разлог настанка Т-60 и Т-70 се пре свега налази у искоришћавању производног капацитета малих фабрика које нису биле у стању да производе делове за тенк Т-34 или КВ-1. Главно наоружање тенка чинио је топ ЗиС-19БМ калибра 45 mm у куполи која се била постављена лево у односу на уздужну осу тенка. Производња новог тенка са топом од само 45 mm почетком 1942. године, када су најбројнији немачки тенкови Панцер III и Панцер IV екстензивно модификовани додатним оклопом и топивима већег калибра, била је закаснела што драстично скраћује производни период Т-70. У односу на претходника оклоп овог тенка је готово удвостручен на 60 mm што му је при ратној употреби дало већу издржљивост на поготке противничких пројектила. Тело тенка и ходни део су преузети са Т-60, с тим што је Т-70 имао погон на предње точкове. Погонску групу чинила су два камионска мотора ГАЗ-202 од којих је сваки покретао по једну гусеницу. Ово конструкцијско решење није било најбоље, чему сведочи и чињеница да је Т-70 био једва нешто мало бржи од свог претходника Т-60. Додатни недостатак тенка Т-70 представљала је двочлана посада. Командир тенка био је задужен и за руковање главним наоружањем, због чега није могао у потпуности да се посвети командовању тенком. Због свих уочених недостатака, производња Т-70 обустављена је крајем 1943. године након што је укупно произведено 8.226 возила. После само годину дана од изласка овог тенка с производне траке донета је уредба о покретању развоја и производње његовог наследника под ознаком Т-80 . Једини ратни задаци које су произведени примерци овог тенка могли да изводе били су извиђачки задаци али су и ову намену изгубили због све већег броја америчких извиђачких возила која су испоручена Црвеној армији у склопу војне помоћи западних савезника. Најзначајнија битка у којој су у великом броју учествовали совјетски лаки тенкови Т-70, била је Курска битка. 12. јула1943. године, на 32 km од села Прохоровка, сукобили су се совјетска 5. гардијска тенковска армија и немачки II и III СС оклопни корпус. У највећој тенковској бици у историји учествовало је 429 немачких и 870 совјетских тенкова, од којих 261 тенк типа Т-70. Иако су совјетски губици у тенковима били знатно већи од немачких, немачки напад је прво заустављен, а затим су совјети прешли у контранапад и преокренули битку у своју корист. Током ове битке уништен је велики број тенкова Т-70 (према ратном дневнику немачке 1. СС оклопне дивизије, њен 2. оклопни пук је током трочасовне борбе уништио 62 совјетска тенка Т-70 и Т-34).
	Т-80 Т-80 је био последњи совјетски лаки тенк током Другог светског рата. Током 1943. године Совјетски Савез је донео одлуку о изградњи лаког тенка који би требало да замени Т-70 и Т-60 који су проглашени преслабим за тренутне потребе бојишта. Овај покушај градње снажније верзије својих претходника је проглашен неуспехом недуго по изласку првих модела с производне траке. Пре забране производње свих лаких тенкова у октобру 1943. године било је довршено само 120 тенкова Т-80. Разлике између Т-70 и овог тенка су биле премале да би спасиле пројекат од уништења. Те разлике су укључивале јачање оклопа и смештај двојице тенкиста у куполу, што је било у супротности с Т-70и Т-60 који су имали само једног тенкисту у куполи.
СРЕДЊИ И ТЕШКИ ТЕНКОВИ
	T-28 Т-28 је био совјетски средњи вишекуполни тенк. Прототип је произведен 1931. године а серијска производња је започела 1932. године. Т-28 је био тенк намењен за подршку пешадији приликом пробоја утврђених положаја. Било је планирано да се током борбених дејстава употребљава заједно са већим и тежим Т-35 са којим је имао доста заједничких компоненти. Т-28 је развијен 1932. године у Заводу Киров, у Бољшевичкој фабрици, у Лењинграду. Након почетних испитивања закључено је да је тенк слабо наоружан због чега је првобитни топ калибра 45 mm замењен топом калибра 76,2 mm. Први примерак уведен је у употребу у Црвеној армији 11. августа 1933. Године. Када је донета одлука да се отпочне са серијском производњом, производња је поверена Путиловљевој црвеној фабрици, зато што су капацитети Бољшевичке фабрике били у потпуности ангажовани на производњи лаког тенка Т-26. Прва произведена серија од 10 возила учествовала је 1933. године на Првомајској паради у Москви. Током 1938. Т-28 претрпео је додатне модификације. Постојећи топ чија је дужина цеви износила 16.5 калибара, замењен је топом Л-10 са дужином цеви од 26 калибара. Ова верзија Т-28 је имао једну велику куполу у којој је било смештен топ калибра 76.2 mm и две мање куполе са митраљезима калибра 7.62 mm. Током 8 година колико је трајала производња од 1933. до 1940. године произведено је укупно 503 примерка.носила је ознаку Т-28 Об.1938. Т-28 је коришћен током руске инвазије на Пољску, Зимског рата и у кратком сукобу са Јапаном 1939. године. На почетку Зимског рата Т-28 је коришћен за директне нападе на финске утврђене положаје. Током ових операција установљено је да је оклопна заштита тенка недовољна због чега је покренут програм за његово побољшање. Дебљина предње оклопне плоче је са 50 mm повећана на 80 mm, док је дебљина бочног и задњег оклопа повећана на 40 mm. Ова побољшана варијанта тенка Т-28 учествовала је у пробоју утврђених финских положаја на Манерхајмовој линији. Убрзо затим производња је обустављена јер је предност дата новом руском тенку Т-34. Највећи број тенкова Т-28 је изгубљен у борбама током прва два месеца од почетка немачког напада на СССР.
	T-34 T-34 је био совјетски средњи тенк, често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата, иако су каснији тенкови из тог периода имали бољи оклоп и наоружање. Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову, а произвођен је до 1958. године. Тенк Т-34 је био основа совјетских оклопних снага током Другог светског рата, а касније је извожен у друге земље. Био је највише произвођен тенк у Другом светском рату и други свих времена након серије Т-54/Т-55. Публикација објављена 1996. је показала да се Т-34 још увек користио у 27 држава. Т-34 је развијен из БТ серије брзих тенкова и дизајниран је да замени пешадијске тенкове БТ-5 и БТ-7. Када је ушао у серијску производњу 1940. по општим карактеристикама само је совјетски КВ-1 био бољи, али је Т-34 представљао идеално избалансирану комбинацију оклопне заштите, покретљивости и снажног наоружања.
	T-35 Т-35 је био совјетски вишекуполни тешки тенк произведен у периоду између два светска рата. Био је једини тешки тенк са пет купола на свету који је ушао у серијску производњу, али се показао спорим и механички непоузданим. Највећи број тенкова Т-35 који су били у оперативној употреби у почетној фази операције Барбаросауглавном је изгубљено због механичких кварова, а не услед непријатељског дејства. Т-35 је пројектован од стране ОКМО пројектантског бироа Бољшевичке фабрике током тридесетих година 20. века. 11. августа 1933. године. Т-35 је ушао у серијску производњу. Производња је премештена у фабрику локомотива у Харкову где су произведене две серије од по десет возила. Серијски Т-35 имао је дужу шасију и био је наоружан топовима калибра 45 mm који су заменили топове калибра 37 mm. Производња је трајала од 1935. до 1938. године. Током читаве производње, поједини тенкови су модификовани у самој фабрици како би се побољшале њихове карактеристике. Производни модели су имали мање куполе исте као на тенковима БТ-5 само без задње избочине. На неким моделима су топови калибра 45 mm били замењени бацачима пламена. У последњној серији произведено је шест тенкова Т-35 Модел 1938 са новим куполама које су имале искошен оклоп, са новим бочним оклопним екранима и новим лењивцима. Т-35 се налазио у наоружању совјетске 5. самосталне тешке тенковске бригаде стациониране у Москви која је често била ангажована за учествовање у војним парадама у периоду од 1935. до 1940. године. Током операције Барбароса, 90% тенкова Т-35 67. и 68. тенковског пука изгубљено је не као последица непријатељског дејства већ услед механичких кварова или су једноставно били напуштени и уништени од стране њихових посада. Најчешћи узрок због којег је тенк испадао из строја био је квар на трансмисији. Последња забележена борбена дејства тенка Т-35 одиграла се током почетне фазе битке за Москву. Четири тенка Т-35 коришћена су у совјетској позадини за обуку тенковских посада.
	T-43 T-43 је био прототип совјетског средњег тенка који је требало да замени тенкове Т-34 и КВ-1. Т-37 је осмишљен као амфибијски, извиђачки тенк са двочланом посадом и куполом са једним митраљезом ДТ калибра 7,62 mm. усавршен је у Т-38, који је био шири и нижи, са бољим пловним особинама. Оба модела користила су пренос и мотор камиона ГАЗ-АА, што је поједностављивало одржавање и снабдевање. Т-38М2 прешао је на делове за камион ГАЗ-М1. Пропелер и крма на задњем делу омогућавала су кретање у води брзином око 6 km/h. Возила командира водова и чета имала су радио, остала не. Мали број Т-38 модификован је на терену, заменивши митраљез аутоматским топом СхВАК калибра 20 mm. Њихов сувише танак оклоп, наметнут захтевима пловности, и слабо наоружање учинили су их неефикаснима за борбу, и још употребљива возила у 1941. брзо су уништена.
	T-44 Т-44 је био совјетски тенк који је ушао у производњу током последње године Другог светског рата. Био је наследник веома успешног Т-34. Направљено их је мање од 2 хиљаде, али је дизајн постао основа за Т-54/55 који је најпроизвођенији тенк свих времена. Још пре избијања Другог светског рата по први пут се појављује тенковски пројекат који треба да наследи Т-34. Због катастрофалног почетка сукоба и потребе за убрзаном производњом тренутно довршених модела тенкова пројекат каснијег имена Т-44 је био обустављен до бољих дана. Ти дани напокон наступају после битке код Курска када долази до ослобађања дела Украјине у којем започиње производња првих примерака овог тенка. Иако је било произведено до краја рата 150 примерака Т-44 ниједан од њих није употребљен у борбама пошто су заповедници више преферирали стари поуздани Т-34, од ове новотарије. Т-44 је био у стварности међугенерацијски тенк између ратно популарног Т-34 и будућег светски најмасовније произвођеног тенка Т-55. Као такав тенк он је у себи имао неке особине од оба тенка. Гусенице су биле од Т-34, али сам систем кретања је био од раних модела Т-55. Слично томе купола је била преузета од претходника, док је мотор био од наследника. Оклоп Т-44 је био дебео 120 mm, док је величина топа зависила о верзији тенка и кретала се између 85 и 122 mm. Након произведених 1.800 примерака Т-44 1947. године се доноси одлука о обустави производње како би се ослободили индустријски капацитети за градњу Т-55 .
	T-46 Први корак ка совјетским тешким тенковима. Има добру динамику и управљивосТ-46 је последњи корак на путу до совјетских тјажова. У минусима су сви исти танки оклопи, који буквално продиру право кроз скоро сваки инструмент "конкурената". Од професионалаца можете видјети велики избор оружја, одличну динамику и могућност инсталирања топова од 76 мм, захваљујући којима спремник постаје “сачмарица” (у гужви се чак може пробити КВ. Ако имате среће). Најбоље је пробити се кроз бокове и уништити непријатељску артиљерију. Али опет, не заборавите на ултра-танки, правоугаони оклоп., одличан пиштољ. Боље је не упуштати се у блиску борбу, јер овај танк има танки оклоп, па чак и под правим углом. Скоро сви пиштољи имају добру пробојност и оштећења, тако да вам “не пробушен” неће представљати проблем.
	KВ-1 КВ-1 је био совјетски тешки тенк из периода Другог светског рата и први из серије КВ тенкова. КВ серија тенкова је била позната по изузетно јакој оклопној заштити, посебно током прве године инвазије на Совјетски Савез. Цела серија је добила има по Клименту Ворошилову, совјетском комесару за одбрану. На почетку Другог светског рата Црвена армија је била једина војска на свету која је у свом наоружању имала значајан број тешких тенкова. Тенк КВ-1 је први пут употребљен у Руско-финском рату1940. Производња ових тенкова почела је 1940. и до тренутка немачког напада на СССР, укупно је било произведено 636 тенкова овог типа. Одлично оклопљен и наоружан моћним топом калибра 76 mm овај тенк је могао без проблема да уништи било који немачки тенк који се у то време налазио у наоружању Вермахта. КВ-1 је био практично имун на топове монтиране на ране верзије немачких тенкова Панцер III и Панцер IV. Све док Немци нису развили боље топове, често је био случај да је једини начин да се уништи КВ-1 тенк био погодак у задњу страну тенка са мале удаљености. Међутим, употреба овог тенка у малом броју и у изолованим акцијама, као и слаба обученост њихових посада били су један од главних разлога зашто овакво моћно оруђе није имало одлучнију улогу на почетку сукоба. Из овог тенка развијена је верзија КВ-2 са повећаном оклопном заштитом и наоружана топом калибра 152 mm. Пре немачке инвазије, од око 22.000 совјетских тенкова, око 500 су била типа КВ-1. Када се КВ-1 појавио на бојишту, надмашио је француски тенк Чар B1, једини други оперативни тешки тенк на свету. Ипак, на крају се испоставило да је производња скупих КВ-1 тенкова беспотребна, јер су се средњи тенкови типа Т-34 показали бољим (или у најгорем случају једнако добро) у свим практичним погледима. У каснијем делу рата, КВ серија тенкова је била основа за развој серије тенкова Јосиф Стаљин (ЈС-1, ЈС-2 и ЈС-3) До тренутка обуставе производње у 1943. години произведено је око 5.219 примерака овог тенка.
	KВ-2 КВ-2 је био совјетски тешки тенк који се производио 1940. и 1941. године. КВ-2 је уведен у наоружање Црвене армије током 1940. године. Основна замисао која стоји иза настанка овог тенка се крила у производњи јаче верзије годину дана млађег тенковског „брата“ КВ-1. Био је замишљен као артиљеријски тенк или тенк за подршку. С обзиром да је имао куполу која је могла да се ротира пуних 360 степени, уврштен је у категорију тенкова иако је због своје хаубице имао карактеристике које су га сврставале у самоходну артиљерију. Масовно уништење совјетских тенковских снага у првим месецима рата донело је општу реорганизацију војне стратегије Црвене армије. По новој концепцији тешко уништиви, али и тешко покретљиви, КВ-2 је изгубио своје место без и једног озбиљног тестирања на ратишту. Пре обуставе производње 1941. године, из фабрика је изашло само око три стотине примерака овог тешког тенка. Главно наоружање КВ-2 чинила је хаубица М-1938/39 Л/20 калибра 152 mm која је била уграђена у гломазну куполу вертикалних страна. Од споредног наоружања имао је два митраљеза ДТ, од којих је један био смештен напред у телу, лево од возача, док је други био смештен у задњем делу куполе. Имао је 6 чланова посаде. Велика и тешка купола знатно је повећала укупну тежину тенка која је износила 57 тона. Због тога је однос погонске снаге и тежине био изузетно лош, једва 9.45 КС по тони. КВ-2 је био отпоран на скоро све што је немачка армија имала у наоружању 1941. године, осим на дејство немачких противавионских топова калибра 88 mm и то са малог растојања. Због своје слабе покретљивости и велике силуете био је лако уочљив на бојишту и представљао је велику мету. Његова тешка купола могла је да се ротира само на потпуно равном земљишту. Сви његови недостаци дошли су до изражаја већ у првих неколико месеци од почетка немачког напада на СССР, због чега је његова производња обустављена крајем 1941. године. 23. јуна 1941. године немачка 1. оклопна дивизија сукобила се у Литванији са совјетским тенковима КВ-2. Немци су отворили ватру са раздаљине од 700 m. Совјетски тенкови су упркос бројним погоцима граната калибра 50 и 75 mm наставили са нападом. Један КВ-2 је погођен 70 пута, а да ни једна граната није пробила његов оклоп. Мали број совјетских тенкова имобилисан је ватром немачких топова која је била усмерена на гусенице. Ови тенкови су затим онеспособљени ватром топова великог калибра из непосредне близине, а коначно су их уништили немачки инжењерци који су на њих поставили кумулативна експлозивна пуњења. Највећи број губитака међу совјетским тенковима КВ-2, током 1941. године био је последица механичких кварова и недостатка горива, због чега су њихове посаде биле принуђене да их напусте. Совјетска 41. тенковска дивизија је изгубила 2/3 од укупно 33 КВ-2 колико је имала у наоружању, али је само пет тенкова уништено у борби. Мали број преосталих КВ-2 коришћен је у статичној улози, у одбрамбеним борбама током Битке за Москву 1941. године и Стаљинградске битке 1942. године.
	KВ-85 КВ-85 је био совјетски тенк који се налазио у производњи током 3 месеца 1943. године. Половином 1943. године Црвена армија доноси одлуку о обустави производње тенкова КВ-1 због њихове мале брзине и слабе ватрене моћи. Иако је првобитно тим наређењем било замишљено да се не производи ниједан тенк наследник због блиског уласка у производњу тенка ЈС-1, на совјетску жалост неминовни почетни проблеми производње новог модела резултују краткотрајним стварањем тенка КВ-85 с задатком борбе против немачких Тигрова и Пантера. Пре потпуног престанка производње новог тенка у децембру 1943. године направљено је само 130 његових примерака. Конкретне разлике између овог модела и КВ-1 су биле минималне. Ради постизања боље покретљивости оклоп му је смањен на ниво последње верзије претходника (КВ-1) из 1943. Тако има тањи оклоп од КВ-1 из 1941. ради боље покретљивости) што ипак није било ни најмање задовољавајуће, тако да брзина модела КВ-85 изван пута износи само 12 km на сат. Једини разлог његове градње је била уградња топа од 85 mm уместо топа од 76 mm који је престао бити користан у борби са немачким тешким тенковима. У неку руку тенк КВ-85 би се такође могао назвати лакшом верзијом тенка КВ-2 која се тада већ две године није производила.
	JС-1 Јосиф Стаљин 1 или скраћено ЈС-1 је био совјетски тешки тенктоком Другог светског рата. Током 1943. године када је највећа криза по опстанак државе прошла Црвене армија одлучила је да се позабави својом тенковском доктрином. Цела нова концепција се свела на изградњу средњих тенковаили тачније речено Т-34. Прва жртва тог размишљања постају лаки тенкови за које се процењује да су некорисни за даљу употребу па се обуставља њихова даља производња. Сличну судбину требало је да доживе и тешки тенкови, али масовнија појава немачких Пантера је довела до обуставе тог плана и стварања серије тенкова ЈС са идејом замене тенка КВ-1 и КВ-85 . Прва краткотрајна генерација ових нових тенкова добија име ЈС-1. Како је у мање од 6 месеци што се се овај тенк налазио у производњи произведено само стотинак његових примерака пре би се могао назвати прототипом него правим серијским тенком. Ако се упореде технички подаци између овог тенка и његовог претходника налази се велики број сличних података. КВ-85 и ЈС-1 имају идентичан топ од 85 mm, мотор типа В-2 и идентичне гусенице. Некакве минималне разлике се могу наћи у висини и тежини тенка. ЈС-1 иако има пуно дебљи оклоп је мало лакши од свог претходника. То се постигло незнатним снижавањем висине и смањењем количине муниције коју он превози у свом малом складишту. Укратко и КВ-85 и ЈС-1 нису ништа друго него међугенерацијски тенкови између серија КВ и ЈС. Први прави тенк ове нове генерације постаје ЈС-2 . Уопштено се данас сматра да су тенкови имена ЈС били совјетски одговор на немачки Тигар, али та чињеница стоји далеко од истине. По тадашњем размишљању у Москви Немачка је једноставно производила премало тенкова Тигар да би победила огроман број Т-34. Забринутост која доводи до појаве пројекта ЈС наступа тек појавом масовне немачке производње типа Пантер.
	JС-2 ЈС-2 је био совјетски тешки тенк коришћен током Другог светског рата. Након рата, тенк је био модернизован и у совјетској и руској армији коришћен је све до 1995. године, учествујући у неколико послератних оружаних сукоба [1]. ЈС-2 је био најтежи и најбоље наоружани тенк у наоружању Црвене армије током Другог светског рата. Нови тенк произведен је као одговор на појаву нових немачких тешких и средњих тенкова типа Тигар и Пантер. Серијска производња је почела крајем 1943, а први пут је употребљен у борби 1944. током Корсун-Шевченсковске операције. ЈС-2 је био нешто мало тежи од КВ-1 и био је наоружан топом калибра 122 mm, што је уједно и био најјачи топ уграђен у било који тенк током Другог светског рата. ЈС-2 је прошао бројне модификације, из чега је пред крај рата настао потпуно нови модел ЈС-3 са побољшаном оклопном заштитом и потпуно редизајнираном куполом. Купола, која је обликом подсећала на тигањ, постаће касније заштитни знак читаве серије совјетских тенкова. ЈС-3 је такође био наоружан топом од 122 mm. Након појаве нових немачких тенкова типа Тигар и Пантер током 1942. и 1943. године, у совјетској армији јавила се потреба за тенком који ће моћи да им се супротстави. Оба ова тенка имала су оклопну заштиту толико јаку да ју је топ калибра 76,2 mm, коришћен у тада главним руским тенковима Т-34 и КВ-1, могао пробити само из непосредне близине. У исто време, топови на Тигру и Пантеру могли су без тешкоћа пробити оклоп Т-34 на раздаљинама већим од 1000 m, што им је давало немерљиву предност у борби на отвореном пољу. Прво решење било је уградња топа од 152 mm на основу тенка КВ, чиме настаје разарач тенкова СУ-152, назван „Зверобој“ (Убица звери) [3] и топова од 85 mm у тенкове КВ и Т-34 серије, чиме су представљени модели КВ-85 и Т-34/85. Топ од 85 mm, иако је повећавао шансу за пробијање оклопа Тигра и Пантера, и даље није био равноправан топовима уграђеним на ова два тенка. Када после неколико месеци производње примерака тенка ЈС-1 постаје очигледно да он са својим топом од 85 mm није довољно јак за борбу против најјачих немачких тенкова, доноси се одлука о његовом скидању са куполе и постављању топа од 122 mm. Совјетски стручњаци су приметили да највише штете противничким тенковима током Курске битке нанео топ А-19. Тим веома брзим решењем Совјетски Савез је добио „нови“, неупоредиво јачи тенк од неуспешног тестног ЈС-1. Разматрала се и употреба топа од 100 mm, али је одбачена зато што је топ калибра 122 mm имао много боље перформансе у борби против пешадије и противтенковских топова, чиме се знатно повећавала употребна вредност ЈС-2. У сваком случају, топ калибра 100 mm биће касније уграђен у наследника Т-34, познати модел Т-54. Први модели ЈС-2 почињу да излазе из фабрика још у априлу 1944, мање од шест месеци након почетка изградње ЈС-1. Овај брзо изграђени тенк ће остати у производњи све до краја рата у Европи.
	JС-3 Јосиф Стаљин 3 или скраћено, ЈС-3, совјетски je тенк изграђен за време Другог светског рата. Направљен је као пандан британском тенку Conqeror. Тенк је добио име по совјетском вођи Јосифу Висарионовичу Стаљину. Имао је савршени оклоп, веома добар топ и добре маневарске способности. Остао је у употреби све до краја 70-их година упркос манама које је имао. У периоду 1945—1946 фабрика Киров у Чељабинску произвела је око 2.300 тенкова ЈС-3. Водећи пројектант тенка ЈС-3 био је М. Ф. Балф. Тенк је модернизован 1960. године под ознаком ЈС-3М. Добио је нови мотор 54к-ИП, радио станица 10-РЦ-26 је замењен новом радио станицом Р-113, место возача је опремљено уређајем за ноћно осматрање ТВН-2. Повећан је капацитет резервоара. Уместо да се мањим побољшањима отклањају уочени недостаци на тешким тенковима ЈС-1 и ЈС-2, врх Црвене армије одлучио је да је знатно боље развити потпуно нови тешки тенк. Један од главних разлога за такву одлуку било је то што је свака мало већа измена на телу или куполи тенка значила прекид производње на неколико недеља или чак месеци, а то је у ратним условима било тешко прихватљиво. Пројекат новог совјетског тешког тенка покренут је у фабрици Киров у Чељабинску почетком 1944., а у лето исте године добио је службену дозволу и развојну ознаку Кировец-1. Наиме, у марту 1944. спроведено је пробно гађање једног [С-2 из топа ЗЈС-3 калибра 76,2 мм. Иако је то био топ релативно малог калибра, те се гађало с удаљености од 500 до 600 метара, топ је пробио оклоп ЈС-2 чак и са чеоне стране. Гранате које нису успеле пробити оклоп изазвале су тешка оштећења. Како је Пантер користио топ од 75 мм, а Тигар I од 88 мм, знатно веће пробојне моћи од совјетског топа ЗЈС-3, било је јасно да се нешто мора хитно предузети. Прва мера била је промена оклопа на предњем делу тенка ЈС-2. Но, сви предлози промене куполе, посебно њеног дизајна, одбијени су јер би то било значило прекид производње. Уместо тога одлучено је да се покрене пројекат Кировец-1, којим ће се, између осталог, обухватити и развој нове куполе. ЈС-3 је по свим одликама био много напреднији тенк од ЈС-2. Посебно рјешење предњег дијела тијела пружало је знатно већи ниво оклопне заштите за возача него код ЈС-2.
ЈУРИШНИ ТОПОВИ (самоходке)
	ЗиС-30 ЗИС-30 је импровизовано совјетско самоходно против-тенковско оруђе из Другог светског рата. У тренутку немачког напада 1941. (Операција Барбароса) СССРније имао самоходних против-тенковских топова. Јула 1941. по наређењу Министарства за наоружање СССР направљен је импровизовани ловац на тенкове - ЗИС-30 - монтирањем против-тенковског топа ЗИС-2 од 57 mm на постојећи оклопни транспортер Комсомолац. Конверзија је била крајње проста и обухватала је само постављање топа и његовог штита на задњу теретну платформу и додавање два покретна подупирача на задњи део возила ради стабилности при гађању. Производња транспортера Комсомолац убрзо је прекинута у корист тенкова, тако да су прикупљана истрошена возила по јединицама. Све у свему, направљено је 101 импровизовано самоходно ПТ оруђе. ЗИС-30 могао је да пробије сваки немачки тенк тог времена, али возило је имало знатне недостатке: одсуство радија, слаба заштита за посаду, кратак домет и нестабилност при гађању.
	СУ-5
	СУ-76 СУ-76 је било совјетско самоходно артиљеријско оруђе и ловац тенкова на продуженој и проширеној шасији тенка Т-70.[1]Једноставна производња и велика поузданост су учиниле да СУ-76 буде други најпроизвођенији совјетско оклопно борбено возило после Т-34. Возило је било наоружано ЗиС-3 топом калибра 76.2мм. Погонско одељење које се састојало од два ГАЗ.ова мотора са по 85 коњских снага је било постављено у предњем делу возила а борбени одељак је био отворен са задње стране и налазио се у задњем делу возила. Од 1. октобра 1943. усвојен је нови план, који је уклонио кров и задњи зид борбеног одељења ради уштеде на тежини. Ово возило добило је ознаку СУ-15М и то је најбројнија варијанта СУ-76. Због своје мале тежине возило је коришћено у борбама у Припјатским мочварама где друга оклопна возила нису могла да прођу. У борби СУ-76 је могао да са бока уништи чаки и добро оклопљене тенкове типа Пантер али против тешких тенкова типа Тигар није имао шансе. У дуелима са Тигровима посаде совјетских возила су обично покушавале да онеспособе непријатељске тенкове гађајући њихове гусенице и цеви топова. Пошто је ЗиС топ првобитно био намењен за употребу против пешадије СУ-76 је био у могућности да делује и као лака артиљерија. После Другог светског рата Совјети га повлаче из службе.
	СУ-85 СУ-85 је совјетски самоходни против-тенковски топ из Другог светског рата. Појава немачког тенка Тигар довела до потребе за специјализованим против-тенковским возилима, што СУ-122 и СУ-76 нису могли да испуне. Већ у мају 1943. почело је наоружавање СУ-122 ПТ топом од 85 mm и тако је настало ново возило - СУ-85. До марта 1944. произведено је 2.660 примерака, када је замењен моћнијим СУ-100. СУ-85 се састојао од шасије Т-34 на којој је подигнут фиксиран заклон у који је убачен против-тенковски топ Д-5С калибра 85 mm, што га је чинило ефикасним ловцем тенкова. За разлику од претходника, СУ-122, посада је имала 4 члана : састојала се од возача и нишанџије (иза њега) на левој страни, командира на десној, и једног пуниоца позади. Возило је имало 48 метака за топ, а није било споредног оружја (митраљеза). Прелазна верзија према моћнијем ловцу тенкова СУ-100 био је СУ-85М: нова шасија СУ-100 провизорно наоружана топом Д-5С у недостатку нових ПТ топова калибра 100 mm. Већа шасија могла је да понесе више муниције за топ (60 метака). СУ-85 први пут је примењен у борби септембра 1943. при форсирању Дњепра, и убрзо је постао популаран због способности да уништи сваки постојећи немачки тенк у домету.
	СУ-100 СУ-100 је совјетски ловац тенкова коришћен искључиво у последњој години Другог светског рата тј. 1944. и 1945. години. После рата је извожен у друге савезничке земље Совјетског Савеза. Прва борбена употреба СУ-100 је одржана у јануару 1945. године, а касније СУ-100 се користи у великом броју операција у Великом отаџбинском рату и Совјетско-јапанском рату, али генерално оперативна употреба је ограничена. После рата, СУ-100 је унапређен и неколико пута током неколико деценија је остао у служби и совјетске армије. СУ-100 се такође испоручује са савезницима Совјетског Савеза ангажованих у низу послератних локалних сукоба, укључујући најактивније - у арапско-израелским ратовима. До краја 20. века, СУ-100 је уклоњен из службе у већини земаља је користите, али, ипак, код неких као нпр. у Вијетнаму и Северној Кореји до 2007, још увек је био у служби. Прва генерација ловца тенкова СУ био је ловац тенкова СУ-85. Био је направљен на шасији тенка Т-34 и СУ-122, а кренуо је да се производњи 1943. године. Имао је топ Д-5С калибра 85 mm, који је дозвољавао СУ-85 да оштети или уништи непријатељски тенк на раздаљини већој од једног километра, док је на малој раздаљини могао лако да пробије предњи оклоп тешких тенкова. Међутим, у првим месецима, СУ-85 се није добро показао у борби са непријатељским тенком Тигар и Пантер, који су имали знатну предност у заштити (оклопу) и брзини пуњења, као и ефикасне радио системе који су им омогућавали да пуцају са велике даљине.
	СУ-122 СУ-122 је совјетско самоходно артиљеријско оруђе из Другог светског рата. У пролеће 1942. конструисан је јуришни топ са хаубицом М-30 од 122 mm на шасији тенка Т-34. Производња је започела у децембру 1942 и укупно је направљено 636 возила. СУ-122 се састојао од шасије Т-34 на којој је подигнут фиксиран заклон у који је убачена хаубица М-30 калибра 122 mm. Оруђе је имало елевацију од -3 до +26 степени и бочну покретљивост од 10 степени на обе стране. Петочлана посада састојала се од возача и нишанџије (иза њега) на левој страни, командира на десној, и два пуниоца позади. Возило је имало 40 метака за хаубицу, а није било споредног оружја (митраљеза). СУ-122 био је популаран у служби, али је појава немачког тенка Тигар довела до потребе за специјализованим против-тенковским возилима, што СУ-122 и СУ-76 нису могли да испуне. Већ у мају 1943. почело је наоружавање СУ-122 са ПТ топом од 85 mm и тако је настало ново возило - СУ-85.
	СУ-152 СУ-152 је совјетски самоходни топ из Другог светског рата. Када је Црвена армија прешла у офанзиву крајем 1942. јавила се потреба за тешким јуришним топовима. Развој таквог возила заснованог на шасији тешких тенкова КВ-1 и ЈС-1 почео је одмах и 14. фебруара 1943. направљен је СУ-152. Током 1943. укупно је направљено 704 возила. СУ-152 био је самоходни топ заснован на шасији тешког тенка КВ-1С. Ниска кабина подигнута је на трупу тенка и употребљена за смештај хаубице МЛ-20 калибра 152 mm. Возило је било опремљено са два нишана: панорамским за индиректну паљбу и телескопским за директну ватру, која је коришћена чешће. Топ је имао хоризонталну покретљивост од 12 степени и елевацију од -5 до +18 степени. Муниција се пунила појединачно, тако да је фреквенција паљбе била ограничена на око 2 метка у минуту - ношено је 20 метака. Коришћена су и против-оклопна и експлозивна зрна. У почетку није планирано секундарно оружје, али је накнадно додат ПВ митраљез ДСхК од 12.6 mm. СУ-152 са масивним експлозивним зрном био је одлично возило за подршку пешадији. Могло се употребити и као ловац тенкова, иако је закривљена путања зрна отежавала ту улогу. Експлозивно зрно од 152 mm могло је да уништи скоро сваки утврђени положај, а против-оклопно зрно могло је да пробије сваки немачки тенк, иако је прецизност на удаљеностима већим од 500-700 m била занемарљива.
	ИСУ-122 ИСУ-122 је совјетски самоходни топ из Другог светског рата. Када је Црвена армија прешла у офанзиву крајем 1942. јавила се потреба за тешким јуришним топовима. Развој таквог возила заснованог на шасији тешких тенкова КВ-1 и ЈС-1 почео је одмах и 14. фебруара 1943. направљен је СУ-152. СУ-152 био је тако користан да је, када је производња тенкова КВ-1 престала, јуришни топ пресађен на његовог наследника, ЈС-1. Резултат је био ИСУ-152, прихваћен у службу лета 1943. На несрећу, совјетска производња хаубице МЛ-20С од 152 mm била је недовољна, док је било сасвим довољно топова А-19 од 122 mm, који су користили исто постоље као МЛ-20. Било је просто поставити А-19 у возило и назвати га ИСУ-122. Тако је ИСУ-122 био сасвим другачији од ранијег СУ-122, наоружаног хаубицом. Заправо, ИСУ-122 био је одличан ловац тенкова, мада је његова главна улога била подршка пешадији. Током 1943-1945. укупно је направљено 4.075 возила ИСУ-122/152. Оригинално возило, ИСУ-152 био је просто СУ-152 премештен на шасију тешког тенка ЈС-1. Борбени одељак био је нешто виши него код СУ-152, оклоп је био дебљи, али количина муниције иста (20 метака). Топ је имао хоризонталну покретљивост од 10 степени и елевацију од -5 до +20 степени. ИСУ-122 био је идентичан, изузев топа А-19 од 122 mm уместо хаубице од 155 mm. Код унапређене верзије ИСУ-122С А-19 је модификован полуаутоматским пуњењем и назван Д-25С, што је повећало фреквенцију паљбе са 1.5 на 3 метка у минуту (ношено је 30 метака). Оба возила имала су ПВ митраљез ДСхК од 12.6 mm. ИСУ-122 и ИСУ-152 са масивним експлозивним зрном били су одлична возила за подршку пешадији, иако је ИСУ-122 са против-оклопним зрном био и одличан далекометни ловац тенкова.
	ИСУ-152 ИСУ-152 је совјетски јуришни топ у употреби од 1943. до 1970их. ИСУ-152 је било једно од најјачих самоходних артиљеријских оруђа у наоружању Црвене армије током Другог светског рата. Произведена 1943. на шасији тенка КВ-1 под ознаком СУ-152, ова самохотка је током 1944. прерађена за шасију тешког тенка ЈС-2 и добила је ознаку ИСУ-152. Била је одлично оклопљена и наоружана топом калибра 152 mm, који је користио дводелне гранате велике разорне моћи. Због своје способности да без проблема избаци из строја најтеже немачке тенкове и самоходне топове као што су Тигар, Пантер и Елефант, совјетски војници наденули су јој надимак „Зверобој“ (убица звери). 15. априла 1942. у пленуму артиљеријског комитета, где је предложен развој јуришног топа за подршку пешадије, потврђена је неопходност развоја јуришног топа који је способан да уништи непријатељске утврђене положаје. Ти јуришни топови требало је да буду наоружани са 152.4мм цеви-хаубица и користити се за пробијање непријатељске одбране у офанзивним операцијама планираним за 1942-1943. Ово је довело до развоја Објект 236возила, а на крају СУ-152, на чијем се концепту даље развио ИСУ-152. ИСУ-152 био наоружан са истом цеви као СУ-152. И користио је труп од ИС уместо КВ-1С. Између децембра 1943. и маја 1945., 1,885 ИСУ-152 јединица је било изграђено. Масовна производња је престала 1947., са укупно 3.242 возила произведених.
ОКЛОПНА КОЛА
	Д-8 Д-8 је први совјетски лаки оклопни аутомобил из периода пре Другог светског рата. Обзиром на велике удаљености у Русији, не изненађује што су оклопна кола била популарна током грађанског рата и касније. Прва совјетска оклопна кола БА-27 направљена су 1928. у Ижорском заводу, комбинацијом шасије првог совјетског камиона Ф-15 (руска верзија камиона Фијат-15) и куполе првог совјетског тенка Т-18. Велики напредак у развоју оклопних кола у СССР настао је 1931. добијањем лиценце за производњу Фордових возила : Форд А теретни аутомобил и Форд АА камион 4x2 од 1.5 тоне. Производња ових возила почела је у фабрици "Горки Ауто Завод" (ГАЗ) у Нижњем Новгороду, као ГАЗ-А (Форд-А) и ГАЗ-АА (Форд-АА). Шасија аутомобила ГАЗ-А била је основа за развој лаких оклопних аутомобила: прва таква возила била су Д-8 и веома сличан Д-12, произведени у малом броју током 1931-1932, али их је убрзо заменило усавршеније возило ФАИ. Д-8 било је мало возило без куполе наоружано једним митраљезом ДТ калибра 7.62 mm, са двочланом посадом. Њихов оклоп од 6 mm давао је мало заштите, наоружање од само једног митраљеза било је слабо, а покретљивост ван пута била је ограничена погоном 4x2, док је недостатак радија отежавао извиђачку службу. Д-8 коришћен је у Шпанском грађанском рату 1936-1939. као део совјетске војне помоћи, углавном као извиђачко возило, док су оба возила коришћена у Зимском рату 1939-1940. и у раним фазама Операције Барбароса.
	Д-12 Унапређена верзија Д-8, имала је отворен кров са још једним митраљезом (Максим), који је служио за ПВО.
	ФАИ (кола) ФАИ (Форд А Ижорског завода) је совјетски лаки оклопни аутомобил из периода пре Другог светског рата. Обзиром на велике удаљености у Русији, не изненађује што су оклопна кола била популарна током грађанског рата и касније. Прва совјетска оклопна кола БА-27 направљена су 1928. у Ижорском заводу, комбинацијом шасије првог совјетског камиона Ф-15 (руска верзија камиона Фијат-15) и куполе првог совјетског тенка Т-18. Велики напредак у развоју оклопних кола у СССР настао је 1931. добијањем лиценце за производњу Фордових возила : Форд А теретни аутомобил и Форд АА камион 4x2 од 1.5 тоне. Производња ових возила почела је у фабрици "Горки Ауто Завод" (ГАЗ) у Нижњем Новгороду, као ГАЗ-А (Форд-А) и ГАЗ-АА (Форд-АА). Шасија аутомобила ГАЗ-А била је основа за развој лаких оклопних аутомобила: прва таква возила била су Д-8 и веома сличан Д-12, произведени у малом броју током 1931-1932, али их је убрзо заменило усавршеније возило ФАИ. ФАИ је био сличан оклопном аутомобилу Д-8 (иста шасија), али је имао малу куполу са једним митраљезом ДТ калибра 7.62 mm. Радио-апарата није било. Укупно 676 ових возила направљено је 1932-1936. ГАЗ-А шасија била је донекле преоптерећена тежином ФАИ, тако да је нова шасија ГАЗ-М1 са јачим мотором уведена чим је постала доступна: тако је најпре произведено још 76 модернизованих ФАИ-М (ФАИ са шасијом новијег аутомобила ГАЗ-М1), а затим ново возило БА-20. Као други најбројнији оклопни аутомобил Црвене армије (после БА-20), ФАИ је коришћен у Шпанском грађанском рату 1936-1939. (као део совјетске војне помоћи, углавном као извиђачко возило), у Зимском рату 1939-1940. и у раним фазама Операције Барбароса све до 1943. Њихов оклоп од 6 mm давао је мало заштите, наоружање од само једног митраљеза било је слабо, а покретљивост ван пута била је ограничена погоном 4x2, док је недостатак радија отежавао извиђачку службу.
	БА-20 БА-20 је совјетски оклопни аутомобил из Другог светског рата. Стандардна лака оклопна кола међуратних и раних ратних година, БА-20 била су заснована на шасији теретног аутомобила ГАЗ-М1. Уобичајено возило имало је двочлану посаду: возач и командир/нишанџија, који се налазио у малој куполи наоружаној митраљезом ДТ калибра 7.62 mm. Командна возила имала су радио и треће седиште за радио-оператера. БА-20 био је тек нешто више од оклопљеног цивилног аутомобила, и његов танак оклоп, слабо наоружање и 4x2 погон ограничавали су његово коришћење. Са друге стране, био је брз на путевима, поуздан и доступан у великом броју. БА-20М имао је већи резервоар и радио (и трећег члана посаде) у свим возилима, повећавајући његове могућности у извиђању. БА-20 био је знатно бољи од ФАИ (претходно возило): однос снаге мотора и отерећења био је бољи, а било је и места за радио у делу возила. Са друге стране, њихов оклоп од 6 mm давао је мало заштите, наоружање од само једног митраљеза било је слабо, а покретљивост ван пута била је ограничена погоном 4x2.
	БА-64 БА-64 је совјетски оклопни аутомобил из Другог светског рата. Једини представник "друге генерације" оклопних аутомобила, БА-64 уведен је у употребу 1942. Труп је био компактнији од ранијег БА-20, што је дозвољавало нешто дебљи, боље искошен оклоп. Цена за ово била је смањење посаде на два члана и одсуство радија у око половине возила, и коришћење слабијег (и мањег) радија у осталима. Возило је бобољшано 1943. као БА-64Б, усвајањем 4x4 погона у облику ГАЗ-64 "џип" шасије, са много бољом покретљивошћу ван пута. До краја 1946. произведено је преко 9.000 возила. Иако скучен и слабо наоружан, БА-64 био је брз, поуздан и популаран. Једино оружје, митраљез ДТ, био је монтиран у отвореној, ротирајућој куполи. На терену, мали број возила је модификован уклањањем куполе и поставњањем ПТРС против-тенковске пушке.
	ПБ-4
	БА-30
	БА-27 БА-27 је први совјетски оклопни аутомобил из периода пре Другог светског рата. С обзиром на велике удаљености у Русији, не изненађује што су оклопна кола била популарна током грађанског рата и касније. Прва совјетска оклопна кола БА-27 направљена су 1928. у Ижорском заводу, комбинацијом шасије првог совјетског камиона Ф-15 (руска верзија камиона Фијат-15) и куполе првог совјетског тенка Т-18. Од 1928. до 1931. произведено је око 215 возила. Усавршена верзија, БА-27 модел 1928, користила је шасију камиона ГАЗ-А 4x2 од 1.5 тоне (руска верзија Форда-А, прављена по лиценци), а око 20 је добило шасију троосовинског камиона ГАЗ-ААА 6x4 од 2 тоне (БА-27М). Уочи рата 1941. око 200 возила је још било у служби: нека од заробљених користили су Немци током окупације.
	БА-И БА-И (Оклопни аутомобил-Ижорски) је совјетски тешки оклопни аутомобил из периода пре Другог светског рата. Обзиром на велике удаљености у Русији, не изненађује што су оклопна кола била популарна током грађанског рата и касније. Прва совјетска оклопна кола БА-27 направљена су 1928. у Ижорском заводу, комбинацијом шасије првог совјетског камиона Ф-15 (руска верзија камиона Фијат-15) и куполе првог совјетског тенка Т-18. Велики напредак у развоју оклопних кола у СССР настао је 1931. добијањем лиценце за производњу Фордових возила : Форд А теретни аутомобил, Форд АА камион 4x2 од 1.5 тоне и Форд-Тимкин троосовински (6x4) камион од 2 тоне. Производња ових возила почела је у фабрици "Горки Ауто Завод" (ГАЗ) у Нижњем Новгороду, као ГАЗ-А (Форд-А), ГАЗ-АА (Форд-АА) и ГАЗ-ААА (Форд-Тимкин). Шасија аутомобила ГАЗ-А била је основа за развој лаких оклопних аутомобила (Д-8 и ФАИ), док је троосовински камион ГАЗ-ААА био основа тешких оклопних кола (БА-И до БА-10). Шасија камиона ГАЗ-ААА послужила је као основа за нову породицу тешких оклопних аутомобила. Прво такво возило било је БА-И: мотор је био напред, а борбени одељак са куполом позади, са трочланом посадом. Купола је наоружана тенковским топом калибра 37 mm и спрегнутим ДТ митраљезом, уз још један митраљез на трупу поред возача. Само 53 возила су направљена 1932-1934. пре него што је возоло замењено модернијим БА-3. БАИ је коришћен у Шпанском грађанском рату 1936-1939. (као део совјетске војне помоћи), у Зимском рату 1939-1940. и у раним фазама Операције Барбароса. Као и друга возила заснована на шасији троосовинског камиона, био је масиван и опремљен танким оклопом, који је био потпуно заварен - што је био велики напредак за оно време. Овај недостатак био је делимично надокнађен тешким наоружањем за оно време, а покретљивост ван пута, иако осредња, била је боља него код двоосовинских (4x2) возила.
	БА-3/6 БА-3/6 су два модела совјетских тешких оклопних аутомобила из периода пре Другог светског рата. Обзиром на велике удаљености у Русији, не изненађује што су оклопна кола била популарна током грађанског рата и касније. Прва совјетска оклопна кола БА-27 направљена су 1928. у Ижорском заводу, комбинацијом шасије првог совјетског камиона Ф-15 (руска верзија камиона Фијат-15) и куполе првог совјетског тенка Т-18. Велики напредак у развоју оклопних кола у СССР настао је 1931. добијањем лиценце за производњу Фордових возила : Форд А теретни аутомобил, Форд АА камион 4x2 од 1.5 тоне и Форд-Тимкин троосовински (6x4) камион од 2 тоне. Производња ових возила почела је у фабрици "Горки Ауто Завод" (ГАЗ) у Нижњем Новгороду, као ГАЗ-А (Форд-А), ГАЗ-АА (Форд-АА) и ГАЗ-ААА (Форд-Тимкин). Шасија аутомобила ГАЗ-А била је основа за развој лаких оклопних аутомобила (Д-8и ФАИ), док је троосовински камион ГАЗ-ААА био основа тешких оклопних кола (БА-И до БА-10). Шасија камиона ГАЗ-ААА (6x4) послужила је као основа за нову породицу тешких оклопних аутомобила. БА-3 био је сличан БА-И: мотор је био напред, а борбени одељак са куполом позади, са трочланом посадом. БА-3 користио је куполу тенка Т-26 (модел 1933) са топом калибра 45 mm и спрегнутим ДТ митраљезом, уз још један митраљез на трупу поред возача. Само 160 возила је направљено 1934-1936. у Ижорском заводу пре увођења новог модела БА-6. Оклопна кола БА-6 разликују се од БА-3 само у детаљима. Заправо, већа промена била је унапређење БА-6 у БА-6М 1938: мотор је ојачан за 10 hp, а тежина смањена за 300 kg како би се побољшала покретљивост. Укупно је произведено 386 ових возила (укључујући и 15-20 БА-6М) у периоду 1936-1939. БА-3/6 су коришћени у Шпанском грађанском рату 1936-1939. (као део совјетске војне помоћи), у Зимском рату1939-1940. и у раним фазама Операције Барбароса, углавном као извиђачко возило. Већина возила изгубљена је 1941, али неколицина је преживела до краја рата. Као и друга возила заснована на шасији троосовинског камиона, били су је масивни и опремљени танким оклопом, који је био потпуно заварен - што је био велики напредак за оно време. Овај недостатак био је делимично надокнађен тешким наоружањем за оно време, а покретљивост ван пута, иако осредња, била је боља него код двоосовинских (4x2) возила.
	БА-10 БА-10 је био оклопни аутомобил произведен у СССР. Изграђен је на основној шасији камиона ГАЗ-ААА, која је била ојачана због додатне тежине, и појавио се 1932. Упркос тежини, БА-10 се показао добро по лошем терену Совјетског Савеза, а његов топ (37 mm, касније 45 mm) је био истог калибра као и код већине тенкова тог времена. Почетком операције Барбароса, Нијемци заробљавају велики број БА-10 возила и користе их против партизана у СССР, Југославији и Грчкој. У тој улози се показао врло добро. Примјерци оклопног аутомобила БА-10 који су остали у совјетским рукама се од 1942. користе као оклопни транспортери, без куполе са топом.
АМФИБИЈСКА ВОЗИЛА
	Т-37 Т-37 је совјетски амфибијски тенк из Другог светског рата. Т-37 је осмишљен као амфибијски, извиђачки тенк са двочланом посадом и куполом са једним митраљезом ДТ калибра 7,62 mm. усавршен је у Т-38, који је био шири и нижи, са бољим пловним особинама. Оба модела користила су пренос и мотор камиона ГАЗ-АА, што је поједностављивало одржавање и снабдевање. Пропелер и крма на задњем делу омогућавала су кретање у води брзином око 6 km/h. Возила командира водова и чета имала су радио, остала не. Постојала је и варијанта са бацачем пламена (75 возила). Њихов сувише танак оклоп, наметнут захтевима пловности, и слабо наоружање учинили су их неефикаснима за борбу, и још употребљива возила у 1941. брзо су уништена.
	Т-38 Т-38 је совјетски амфибијски тенк из Другог светског рата. Т-37 је осмишљен као амфибијски, извиђачки тенк са двочланом посадом и куполом са једним митраљезом ДТ калибра 7,62 mm. усавршен је у Т-38, који је био шири и нижи, са бољим пловним особинама. Оба модела користила су пренос и мотор камиона ГАЗ-АА, што је поједностављивало одржавање и снабдевање. Т-38М2 прешао је на делове за камион ГАЗ-М1. Пропелер и крма на задњем делу омогућавала су кретање у води брзином око 6 km/h. Возила командира водова и чета имала су радио, остала не. Мали број Т-38 модификован је на терену, заменивши митраљез аутоматским топом СхВАК калибра 20 mm. Њихов сувише танак оклоп, наметнут захтевима пловности, и слабо наоружање учинили су их неефикаснима за борбу, и још употребљива возила у 1941. брзо су уништена.
	Т-40 Т-40 је совјетски амфибијски тенк из Другог светског рата. Т-40 био је наследник Т-38, са мало дебљим оклопом и далеко боље обликованим трупом. Наоружање је такође унапређено, у тешки митраљез ДСхК калибра 12,6 mm са спрегнутим митраљезом ДТ од 7,62 mm. Такође су усавршене пловне особине. Од јула 1941. амфибијске особине су напуштене, и добијен је Т-40С. Шасија, вешање и пренос Т-40 коришћени су у производњи не-амфибијског лаког тенка Т-60. Пропелер и крма на задњем делу омогућавали су кретање у води брзином око 6 km/h. Возила командира водова и чета имала су радио, остала не. Њихов сувише танак оклоп и слабо наоружање учинили су их неефикаснима за борбу, и са почетком рата Совјети су брзо научили да амфибијска својства, иако понекад корисна, нису бесплатна. Цена пловности био широк труп, танак оклоп и лако наоружање, и већина је 1941. брзо уништена.