ЈУРИШНИ ТОПОВИ
|
|
|
СтуИГ 33
СтуИГ 33 (нем. Sturminfanteriegeschütz
33 - StuIG 33) или
скраћено Штурмпанцер 33 (нем. Sturmpanzer 33) био је први Немачки јуришни топ
искључиво намењен као подршка пешадији за борбу у насељеним местима.
Крајем 1941. године Фердинанд
Порше, будући председник тенковске комисије
Министарства наоружања, предложио је да се направи ново самоходно оружје. На
шасију тенка Панцер III требало
је поставити топ 150мм у потпуно оклопљеној надградњи. Управа наоружања није
била нарочито заинтересована за овај пројект, али је под притиском Ф.
Тота предузеће Алкет направило почетком 1942. године пројекат новог самоходног јуришног топа.
Оружје које је одабрано за ново возило била је хаубица 150мм сИГ
33. Поред хаубице 150 mm возило је било наоружано
и једним митраљезом 7,92 mm МГ 34.
Прва 12 возила завршена је до јуна 1942. године, а осталих 12 до октобра
1942. године, када је завршена цела пробна серија. Прва права прилика за
проверу борбене вредности СтуИГ 33, била је Стаљинградска битка. 12 од 24 возила послато је у Стаљинградгде су активно узели учешће у уличним борбама. Пошто су
се СтуИГ 33 показали у борби као веома корисна возила, управа наоружања је
дозволила да се приступи изради новог возила за ту намену (Брумбер). Како се битка за Стаљинград завршила опкољавањем и уништењем Немачке 6. армије, тако је и свих 12 СтуИГ 33 изгубљено
(уништено или заробљено). Преосталих 12 СтуИг 33 коришћено је у Курској
бици и бици за Дњепар у саставу 22.
тенковске дивизије.
|
|
|
Брумбер
Брумбер (нем. Brummbär у преводу Гризли медвед; Sturmgeschutz
IV mit 15cm StuH43-Sd.Kfz.166), био је немачкијуришни топ,
искључиво намењен као подршка пешадији за борбу у урбаним срединама. Активно
коришћен од априла 1943. године до
краја рата.
Почетком 1942. године, предузуће Алкет у сарадњи са Крупом је урадило пројекат новог
јуришног топа. У то време једини јуришни топ са наменом подршке пешадији за
борбу у насељеним местима био је СтуИГ 33, који је сматран привременим решењем.
Нови јуришни
топ био је наоружан хаубицом кратке цеви 150 mm СтуХ 43 Л/12 (развијене на
основу хаубице сИГ33).
Прва серија
Брумбера имала је четири члана посаде, пунилац је у исто време био и радио
оператер. Након првих борбених акција (Курска битка), уочени су поједини недостаци, тако да је октобра 1943. године решено да се изврши модернизација. Надоградња је преправљена и
на њој је направљен отвор за митраљез 7,92 mm МГ 34. Хаубица 150 mm СтуХ 43 Л/12 је такође модернизована а посада је
повећана на 5 члана.
Прво бојево
дејство Брумбера забележио је 216. јуришни батаљон, 656. пука под командом
потпуковника Јунгенфилда у бици код Курска. У тој бици укупно је уништено 17 Брумбера.
|
|
|
Штурмтигер
Штурмтигер (нем. Sturmpanzer VI 38 cm RW61 auf Sturmmörser
Tiger у преводу јуришни тигар)
је немачки јуришни минобацач, коришћен у малом броју током Другог
светског рата.
У јесен 1942. године, када је борба за Стаљинград (сада Волгоград) достигла свој врхунац, јавила се потреба за
новим тешким самоходним јуришним возилом. Возило је требало да пружа подршку
пешадији, искључиво у уличним борбама. У то време једино возило
специјализовано за ту улогу било је СтуИГ 33, док се друго возило те намене (Брумбер) налазило у фази пред-производње. Прво је предложено да се хаубица 210
mm монтира на шасију неког тенка али до реализације тога никада није дошло.
Дана 5. августа 1943. године, решено је да се на шасији тенка Тигар постави бацач ракетних мина 380 mm. Ново оружје је по спољњем
изгледу подсећало на јуришни топ Брумбер али је било много теже и имало јаче
наоружање. Прототип је интензивно испитиван све до априла 1944. године, када је одобрена његова производња под именом Штурмтигер.
Штурмтигер је
био наоружан краткоцевним минобацачем (Raketenwerfer 61 L/5.4) за дејство на растојању од 4600-6000 метара, огромним ракетним
пројектилом, велике разорне моћи. Минобацач је развила фирма Rheinmetall-Borsig на основу бродског бацача дубинских бомби. За локалну одбрану од
пешадије, са предње стране био је митраљез 7,92mm МГ 34.
|
|
|
Штурмгешиц
III
Штурмгешиц III (нем. Sturmgeschütz III),
скраћено Штуг III (нем.StuG III), јуришни топ је био
највише израђивано немачко оклопно борбено возило током Другог
светског рата. Саграђен је на шасији тенка Панцер III. Првобитно
планиран као самоходно артиљеријско возило намењено за пружање ватрене
подршке пешадији, Штуг III је непрестано модификован све до 1942.
када је широко коришћен као ловац на тенкове.
Серија оклопних возила Штурмгешиц је вероватно најпознатија по
одличном односу између цене и перформанси. До краја рата направљено је око 10
хиљада примерака.
У моменту
напада на СССР, у немачким оружаним снагама било је 377
Штурмгешица. Приближно 250 их је коришћено у нападу. У Курској
бици учествовало је 455 Штурмгешица, што је близу
40% од свих јуришних топова на Источном фронту. Априла 1945. године у саставу Вермахта и СС-а било је још 707 Штурмгешица. За време рата Штурмгешице
користили су и Немачки савезници:Румуни - 118, Бугари -
55, Финци - 59. Италијани - 5, Мађари - 40, и нешто НДХ.
|
|
|
Штурмгешиц
IV
Штурмгешиц IV (нем. Sturmgeschütz IV mit 7.5 cm StuK40 L/48 auf Fgst PaKpfw IV - Sd.Kfz.
167) био је немачки јуришни топ коришћен током 1944. и 1945. године, са задатком: борба против непријатељских
тенкова и других оклопних возила.
У
годинама Другог светског рата тенковске јединице Немачке армије располагале су поред тенкова и великим бројем јуришних
топова. Најраспрострањенији међу њима био је Штурмгешиц
III. У другој половини Другог светског рата, појавио се нови јуришни топ
направљен на бази шасије тенка Панцер IV и добио назив Штурмгешиц IV.
Јуришни топ
Штурмгешиц IV имао је топ 75mm (7,5cm StuK40 L/48), који се по
хоризонтали померао по 20 степени улево и удесно а по вертикали од -6 до +20
степени.
уришни топови
Штурмгешиц IV коришћени су како у јединицама јуришне артиљерије тако и у
разним тенковским јединицама. Најчешће су те јединице улазиле у саставе
оклопних, гренадирских и оклопно-гренадирских дивизија.
|
|
|
Штух 42
ШтуХ 42 (нем. Sturmhaubitze 42 mit 10,5cm
StuH42 L/28 (L/30) - Sd.Kfz.142/2) је био немачки јуришни топ, коришћен током Другог
светског рата као помоћ пешадији за борбу против
непријатеља који се налазио у утврђеним заклонима или бункерима.
Средином 1942. године, после постављања топа дуге цеви 75мм на Штурмгешиц
III, главни задатак јуришних топова постао је борба
против тенкова. Тако је пешадија изненада остала без возила која су јој
пружала подршку. Да би решила ново настали проблем, Управа наоружања је
закључила уговор са фирмом Алкет, о изради прототипа возила наоружаног
хаубицом 105мм. До краја 1942. године било је направљено 9 опитних возила
наоружаних хаубицом ЛеФХ 18 105мм. Пет од њих су била направљена на шасији
Штурмгешиц III варијанте Ф, а 4 на шасији варијанте Ф/8. Почетком 1943. године из фабричких хала фирме Алкет изашло је још 3 прототипа.
Серијска производња јуришне хаубице назване Sturmhaubitze 42 почела
је марта 1943. године.
Основно оружје
била је хаубица СтуХ 42 Л/28 105мм, развијена код фирме Rheinmetall-Borsig. У поређењу са пољском хаубицом ЛеФХ 18.
|
ЛОВЦИ ТЕНКОВА
|
|
|
Елефант
Елефант Фердинанд односно под пуним називом Sturmgeschütz mit 8.8cm PaK43/2 (Sd Kfz
184) Ferdinand, Elefant, Panzerjäger Tiger(P) је била немачка самохотка Другог
светског рата. Представља једну од најснажнијих самохотки
Другог светског рата, са јаким наоружањем и оклопом. Примарно дизајниран да
служи као ловац тенкова ово возило је на почетку имало назив Фердинанд по
свом аутору али је касније модификовано и названо Елефант (слон).
Возила су
имала веома снажан предњи оклоп од 200 милиметара, што је практично било
непробојно за било који противнички тенк тог времена. Касније је возило
добило и један митраљез МГ-34.
Фердинанд се
захваљујући свом топу показао као ефикасне машина за уништавање тенкова на
великим удаљеностима. Међутим, због пројектанске грешке, првобитна верзија
није имала митраљез за заштиту од пешадије. То су искористили
совјетски војници који су из близини уништавали Фердинанда молотовљевим
коктелима. Фердинанди су коришћени у бици на
Курску.
|
|
|
Јагдпантер
Јагдпантер (нем. Panzerjäger V Jagdpanther - Sd.Kfz.173, у преводу ловачки пантер) је био немачки ловац тенкова коришћен
током Другог светског рата од друге половине 1944. године па до краја рата.
Јуна 1944. године фабрика је бомбардована авионима 8. ваздушне флоте
Америчког ратног ваздухопловства. Резултат тог бомбардовања био је: свега 6
произведених Јагдпантера тог месеца. Октобра су амерички авиони поново
успешно бомбардовали фабрику МИАГ, услед чега је октобарска производња била
свега 8 комада.
Топ 88mm ПаК-43/3 Л/71 производила је фирма Dortmund-Hoerder-Heuttenverein
AG из Либштата и Дортмунда.
|
|
|
Јагдпантер
IV
Јагдпанцер IV (нем. Jagdpanzer IV
(Sd.Kfz. 162)) је био немачки ловац
тенкова дизајниран у периоду Другог
свјетског рата, са намјером да замијени ловце
тенкова Штурмгешиц III. Израђено је
1139 примјерака између децембра 1943.
и марта 1945. године.
Борбено искуство током 1942. је показало да Штурмгешиц возила
морају добити топ веће
пробојности ако ће и даље бити кориштена у ПТ одбрани. Одабран је топ
Пантер тенка 75 mm и дужине 70 калибара. Пошто их није било довољно, на
већину возила су уграђивани топови 75 mm дужине 48 калибара са мањом
брзином пројектила, али и даље сасвим задовољавајући за 1943. кад су се
први примјерци појавили.
Са ниском силуетом и добро заштићен оклопом, показали су
се успјешни и популарни код посада. Под притиском Адолфа Хитлера, неки
касније добијају дуги топ 75 mm, али се то негативно одразило на њихову
мобилност, због велике тежине цијеви.
|
|
|
Јагдтигер
Јагдтигер (нем. Jagdpanzer VI Jagdtiger Ausf.B - Sd.Kfz.186, у преводу ловачки тигар) је најтежи ловац тенкова коришћен
у Другом светском рату.
Развитак Јагдтигрова почео је фебруара 1943. године. Улога Јагдтигра замишљена је
као подршка пешадији и оклопним возилима са велике даљине. Два прототипа, Поршеов са 8
потпорних точка и Хеншелов са 9 потпорних точка, комлетирана су фебруара 1944. године.
Јагдтигар је базиран на шасији тенка Тигар
II. Наоружање се састоји ог једног топа 128mm (ПаК44
Л/55) и једног, касније два митраљеза (МГ34/42) за локалну и противавионску одбрану.
|
|
|
Мардер
I
Мардер I (нем. Sd Kfz 135) је био немачки
ловац на тенкове из Другог светског рата, који је био наоружан противтенковским топом калибра 75
mm. Као основа за израду овог ловца на тенкове послужила је шасија француског
артиљеријског трактора и оклопног транспортера Лорен 37Л (Tracterur Blinde
37L Lorraine), који је заробљен у великом броју након пада Француске1940. год.
Већ на самом почетку Операције Барбароса, постало је јасно
да је Вермахту потребно
много покретније и моћније противтенковско оруђе у односу на постојеће
противтенковске топове и ловце на тенкове као што је био Панцерјагер I. Ова потреба је
постала нарочито изражена крајем 1941. године када су добро оклопљени совјетски тенкови Т-34 и КВ-1, почели да се у већем броју појављују
на ратишту.
Мардер I је направљен у мају 1942. године и био је наоружан
противтенковским топом ПаК 40 калибра 75 mm, монтираним на шасији француског
артиљеријског трактора Лорен.
Први ловци на текове Мардер I на шасији Лорен
послати су на Источни фронт 1942. године како би били распоређени у јединице за
лов на тенкове у саставу пешадијских дивизија.
|
|
|
Мардер
II
Мардер II (Sd Kfz
131) је био немачки ловац на тенкове из Другог светског рата, који је био наоружан противтенковским топом калибра 75 mm. Створен је
на бази А, Б, Ц и Ф верзија немачког лаког тенка Панцер
II. Рађен је у две главне верзије: Sd.Kfz. 131 и
Sd.Kfz. 132.
У првим
месецима Операције Барбароса немачке оклопне јединице
су се сусреле са две велике претње на совјетској страни: КВ-1 и Т-34. Због јаког оклопа ови тенкови су представљали
тешке мете и захтевали су импровизације на немачкој страни: коришћење
топова ФлаК 88, вучних противтенковских топова и специјалних
ловаца тенкова типа Мардер I. Ситуација је
захтевала увођење новог и јачег ловца текова, наоружаног противтенковским
топом који би се могао брзо производити. Како је Панцер
II тенк застарео а производни капацитети су
постојали решено је да се искористи основа овог тенка и да се на њој створи
нови ловац тенкова - Мардер II. Коришћени су делови са других возила као што
су заплењена француска, чешка и совјетска возила и оруђа. На одређеном броју
Мардера је уграђен совјетски Ф-22 76.2 mm дивизијски топ кога су и сами Немци
производили.
|
|
|
Мардер III
Мардер III је име
за серију немачких ловаца на тенкове из Другог светског рата базираних на шасији чехословачког тенка Панцер
38(т). Произвођени су у периоду од 1942. до 1944.
године и били су присутни на свим фронтовима до краја рата.
Већ у почетној фази Операције Барбароса постало је
јасно да је Вермахту потребно противтенковско оруђе које је јаче и
мобилније од противтенковских оруђа која су се тада налазила у наоружању, као
што је то био Панцерјагер I. Ова потреба је постала приоритет када су
добро оклопљени совјетски тенкови Т-34 и КВ-1 почели да
се појављују у већем броју.
Због тога је одлучено да се као прелазно решење искористи
шасија застарелог немачког тенка Панцер II или шасија неког од
заробљених возила, као што је то био француски артиљеријски трактор Лорен,
као основа за израду новог ловца на тенкове. Као резултат, настала је серија
ловаца на тенкове типа Мардер која је била нароужана немачким
противтенковским топом ПаК 40 калибра 75 mm или руским дивизијским
пољским топом Ф-22 Модел 1936 калибра 76.2 mm који је у великом броју заробљен
у почетној фази Операције Барбароса.
|
|
Насхорн
Насхорн (нем. Panzerjäger 8,8 цм PaK43/1 (L/71) auf Geschutzwagen III und IV (Sf)
Hornisse/Nashorn - Sd.Kfz.164у преводу
Носорог) био је немачки најтежи и најјаче наоружани серијски
самоходни противтенковски топ, коришћен током Другог
светског рата.
У првим данима операције Барбароса постало је очигледно да су совјетски тенкови КВ-1 и Т-34 били бољи од било ког немачког тенка. Ипак у
првој фази рата на Источном фронту главну
улогу играла је боља организација и веће ратно искуство немачке армије. Како
самоходни противтенковски топови Панцерјегер I са својим топом 47 мм уопште
нису имали никакве шансе да пробију оклоп совјетских средњих и тешких
тенкова, приступило се тражењу брзог мада привременог решења.
Без обзира на успехе првих самоходних противтенковских топова током
1942. године, јавља се потреба за потенцијално бољим и ефикаснијим самоходним
оруђем. Још крајем 1941. године
немачки конструктори су решили да употребе шасије тенкова Панцер
III и Панцер IV за производњу новог самоходног противтенковског возила. Како су
шасије тенкова Панцер III биле преко потребне за израду јуришних топова Штурмгешиц
III, одлучено је да се употреби шасија тенка Панцер
IV. Фебруара 1942. године фирма Алкет конструисала је на основу шасије тенка
Панцер IV и противтенковског топа 88 мм ПаК-43 Л/71 нови самоходни
противтенковски топ - Насхорн.
Самоходни противтенковски топови Насхорн били су наоружани топом 88 мм
43/1 (Л/71). По многим историчарима топ 88 мм- био је најубојитије
противтенковско оружје коришћено у Другом светском рату.
|
|
|
Панцерјегер
Панцерјегер I (нем. Panzerjäger 4,7cm PzJg IB (47)), је био
први Немачки самоходни противтенковски топ, коришћен током
прве фазе Другог светског рата у борби против тенкова и
других оклопних возила.
Током зиме 1940. године, фирма Алкет добила је указ за
пројектовање самоходног топа на бази чехословачког топа 47 mm и шасије тенка Панцер I или Панцер
II. За производњу новог оружја, узет је већ готов
пројекат самоходног противтенковског топа 37 mm на бази шасије тенка Панцер
I. По том пројекту самоходни топ је требало да буде направљен на шасији тенка
варијанте А, али се та варијанта показала неприлагодива за такву прераду. Јер
да би се гађало из топа 47 mm морали су да се поставе специјални упорници,
како не би дошло до пуцања задњих точкова (лењивци). Стога је топ постављен
на шасији варијанте Б. Уместо обичног штита са предње стране, топ је
постављен у посебно направљеном кућишту, отворено одозго и отпозади. Дебљина
оклопа кућишта била је 14.5 mm. Возила су добила и радио-станице Фу 2 или Фу
5.
У летњим бојевима 1941. године, Панцерјегер I опремљен поткалибарним
пројектилима, показао се као веома добро борбено возило. Све критике на
његову адресу, сводиле су се искључиво на ходни део и трнсмисију. Често се
догађало да се возила Панцерјегер I заглибе на колским путевима Совјетског
Савезачак и после мале кише. Са доласком јесени и
повећањем количине падавина, повећали су се и проблеми са кретањем возила
Панцерјегер I.
|
|
|
Хецер
Јагдпанцер 38(т), другачије назван Хецер, је немачки
ловац тенкова коришћен у Другом светском рату. База овог тенка је Панцер 38(т), чехословачки предратни тенк. Произведња је трајала од априла 1944. па до краја рата. Коришћен је у мешовитим тенковским јединицама и
посебним јединицама самохотки за лов на тенкове.
У време када су се производила возила
типа Јагдпантер и Јагдтигер немачка војна индустрија је
добила задатак да произведе ловац тенкова на мањој шасији који ће коштати
мање и који се може произвести у великом броју. У Шкодиној фабрици (бивша
Чехословачка) произведен је возило на шасији старог Панцер 38 тенка
под именом Sd.Kfz. 138/2, познатији међу трупама као Хецер (изазивач).
Возило је користило шасију тенка који се већ неколико година
користио у немачкој војсци, имао је одличну комбинацију оклопа, величине и
ватрене моћи. Оклоп је био намештен под углом од 60° и био је еквивалентан
дебљини челика од 180 mm. Хецер је био низак, лак за скривање и са топом од
75 mm ПаК 39 (овај топ је коришћен као против-тенковски вучни топ)
представљао је опасност за непријатељске лаке и средње тенкове. Ова возила су
била намењена Panzerjägerabteilungen, односно батаљонима тенковских ловаца
који су припајани уз пешадијске јединице (немачка војска је имала посебне
јединице опремљене ловцима тенкова које су подржавале тенковске јединице).
|
ТЕНКОВИ
|
|
|
Е – серије
Е-серије је група прототипа тенкова чији
су нацрти направљени у Нацистичкој
Немачкој за време Другог светског
рата. Ту групу су чинила шест тенкова; од којих
су два тешка тенка, два средња тенка и два лака тенка. Наравно ту су спадале
и артиљерије и ловци тенкова, али оне су биле само другачији верзија тенка са
бољим топом.
Ове верзије тенкова су пројектоване у
циљу да замене већ постојеће тенкове: Панцер 38(т), Панцер III и Панцер IV, Пантер
I, док је Е-100 био одговор на поршеов
супер-тежак тенк Панцер VII Миш. Ови
тенкови нису имали само циљ да замене те тенкове, већ и да буду достојнији
(чак и јачи) противиници тенковима из савезничких земаља. Да су тенкови Е-50
и Е-75 били произвођени, њихови засигурни противници би били амерички
тенк М26 Першинг, британски Центурион, као и совјетски Т-44, тада нови тенкови тих држава као и Е-серије.
1942. године, канцеларија наоружања
војске (нем.Heereswaffenamt) Трећег рајха је основала специјално
одељење, за развој нових тенкова. Шеф тог одељења је био немачки инжењер
Хајнрих Ернст Книпкамп (1895—1977), човек који је пројектовао шасије тенка
Тигар и Пантер, полугусеничаре SdKfz 2, SdKfz 250 оклопни транспортер и многе
налик њему.
|
|
|
Маус
Panzerkampfwagen
VIII Maus (често само
"Маус" или "Панцер Маус") је био супертешки немачки тенк произведен 1944.
за време Другог светског рата. Најтежи је тенк икада произведен. Произведена су само
два, од којих је само један добио куполу са наоружањем. Тежио је чак 188
тона.
Завршено возило је било дугачко читавих
10,2 метара, 3,71 метара широко и 3,63 метара високо. Главно наоружање је
представљао 128 mm KwK 44 L/55 топ, базиран на 12,8 cm Pak 44, са споредним
топом од 75 mm. Главни топ је био најјачи немачки против-тенковски топ
монтиран на било којем тенку у Другом светском рату, био је у могућности да
уништи све савезничке тенкове на даљинама од 3 и по километра па и више. 128
мм топ је био у способности да неутралише мете у блиској борби, мада неке
мете је могао да онеспособи са нешто више од 3500 метара. Предњи део трупа је
имао оклоп деблјине 220мм и био је закошен под углом од 55°. Стране и задњи
део трупа су били деблјине до 190мм , стране су биле равне док је заднњи део
био zакошен под углом од 37°. Купола је имала деблјину оклопа до 240мм на
предњем делу док су стране и задњи део имали по 200-220 мм. Бокови и задњи
део куполе су били закошени под угловима од 15° на задњем делу и 25° на
боковима. Оквир топа је имао 250мм, иза њега је оклоп куполе био дебео 210мм
тако да је укупна деблјина оклопа око топа била 460мм. Био је дизајниран тако
да буде имун на сво против-тенковско наоружање које су савезници имали.
Главни проблем тенка је представљала његова тежина, био је скоро 3 пута тежи
од Тигра 2 за којег се такође сматрало да је претежак. Било је тешко пронаћи
мотор који би га покретао, мотор који је касније уграђен у В2 прототип
(1200кс) није био довољне јачине за овог џина те се сматрало да је максимална
брзина тенка у најбољим условима износила 20 километара по часу. Каснији
тестови су ипак показали да је максимална брзина овог тенка била само 13
километара по часу. Превелика тежина му је онемогућавала прелазак већине
мостова, због чега је дизајниран са опремом за кретање по дну реке. Оба
прототипа су оштећена тако да је једини преживели примерак састављен од трупа
првог и куполе другог прототипа.
|
|
|
Пантер
II
Пантер II је био
прототип немачког средњег тенказаснован на тенку Пантер. Пораз
Немачке у Другом светском рату је прекинуо рад на овом
тенку. Имао је дебљи оклоп у поређењу са Пантером, а неке стандардизоване
компоненте су имплементиране из Тигер II резервоара. Пантер II није напредовао изнад прототипа и није
улазио у производњу.
Рана мотивација за побољшање Пантеровог резервоара
дошла је због бриге Адолфа Хитлера и других који су веровали да
нема довољно оклопа. Хитлер је већ једном инсистирао на повећању његовог
оклопа, у ранијем дизајну оригиналног Пантера из 1942. Разговори које је
Хитлер имао у јануару 1943. године захтевали су додатно повећање оклопа;
Првобитно назван Пантер 2, био је позната као Пантер II након априла 1943.
године.
Имао би уобичајену посада тенка која се састојала од пет
возача, командира, топника, утоваривача и радио оператера.
Након одлуке да се не покрене производња, концепти и идеје су
коришћени за дизајн E-50 Standardpanzerпројекта.
|
|
Панцер 35(t)
Панцер 35 (нем. Panzerkampfwagen
35(t)) био је немачки
назив за чехословачки тенк ЛТ-35 или ЛТ вз. 35, који је користила Немачка
почетком Другог светског рата.
Остваривши своју независност после
распада Аустроугарске Чехословаци су одлучили да спрече
могућност да им је неко поново отме. Резултат тога је била изградња модерних
оружаних снага опремљених оружјем произведеним у домовини како би се спречила
зависност од спољних фактора. Круна тих напора је изградња тенка ЛТ-35 који у
доба свог првог изласка из фабрике „Шкода“ 1935. године није био лошији
од било ког тада постојећег.
Како су Немци у то доба највише користили лаке
тенкове Панцер I и Панцер II освајање фабрике овог тенка
заједно с комплетном дотадашњом производњом је постао за њих „дар с неба“
који им је осигурао нужно потребну помоћ за касније
освајање Пољске и Француске. У његовом коришћењу током инвазије
Француске било је барем поетске правде - да производ државе предате Немачкој
буде употребљен за уништење оног ко их је издао.
Корисност овог тенка за Немачку тога доба је толика да он
остаје у употреби све до краја 1941. године иако су га Чехословаци
прогласили застарелим још 1938. године и произвели већ тада његовог
наследника Панцер 38.
Основно наоружање овог тенка је био
његов топ калибра 37 mm који на 1000 метара није могао пробити оклоп дебљи од
26 mm., а на удаљености од 5 метара није могао пробити ништа дебље од 40 mm.
Иако то испада мало не сме се заборавити да Панцер I коришћен у
Француској уопште није имао топ. Његова највећа дебљина оклопа је износила 22
mm.
|
|
|
|
Панцер 38(t)
Панзер 38 је био чехословачки тенк коришћен од Немачкеу Другом светском рату.
Већ 1935. године у доба изласка из фабрика
првих примерака тенка касније знаног као Панцер 35 његов произвођач је био уочио његове недостатке и
почео да производи нови, модернији тенк. Тај тенк имена ЛТ-38 је први пут
представљен јавности 1938. године након чега долази до чехословачке наруџбе од 150 примерака. Пре него што је и један
од тих тенкова био произведен, 1939.
године Чехословачка је била окупирана од Немачке, а сам тенк добија има Панзер 38.
Врховна команда Вермахта је 1939. године овај тенк оценила супериорнијим од властитих
модела Панцер I и Панцер
II тако да он добија приоритет у производњи.
Током каснијег рата у Пољској и Норвешкој Панцер 38 чини основу немачких оклопних снага.
У Француској њему се квалитетно
придружују Панцер III и Панцер
IV, али без њега су још увек биле незамисливе
озбиљне немачке војне операције. Почетком рата у Совјетском
Савезупостају очити његови недостаци у борби
против тенкова Т-34 Црвене
армије чији оклоп није био у стању да
пробије. Без обзира на те проблеме он остаје важан тип до јуна 1942. када се од њега напокон одустаје као тенка. Шасија се
користи и даље и производи за разне врст самоходних возила, као Мардер
III, Веспе, Хецер и друге.
Првобитни оклоп овог тенка је износио само 25 mm, што је
временом повећано до дебљине од 50 mm коју су имали последњи модели при
напуштању фабрике. Топ се никада није надограђивао тако да је његов калибар
од 37 mm постао 1942. једноставно преслаб поготово ако имамо у виду да
тенк Панцер VI Тигар који се појављује само који месец касније има
топ калибра 88 mm.
Занимљиво је истаћи да су Немци, домогавши се овог модела -
нарочито ако се не заборави да је Хајнц Гудеријан био ватрени заговорник
мобилности тенка, тј. брзине - одмах повећали тежину његовог оклопа за читаву
једну тону и тако смањили максималну брзину са 55 на 41 km/h.
|
|
|
Панцер I
Панцер I (нем. PzKpfw I) је био немачки лаки тенк, произведен
током тридесетих година двадесетог века. Иако је првобитно био замишљен као тенк
за обуку посада, активно је учествовао у борбама током Шпанског
грађанског рата и на почетку Другог
светског рата.
Када је 1933. године Немачка почела са поновним наоружавањем било је
јасно да ће за развој породице оклопних борбених возила бити потребно
неколико година. У међувремену одлучено је да се започне са израдом лаких
оклопних возила која ће моћи да се користе за обуку и стицање неопходног
искуства будућих тенковских посада. Одсек за наоружање немачке војске објавио
је 1933. године конкурс за пројектовање и израду прототипа лаког оклопног
возила тежине до 5 тона. На конкурс се пријавило пет фирми и након обимног
тестирања, Одсек за наоружање је изабрао Крупов прототип који је добио ознаку
LKA I. Производња је додељена двема фирмама. Круп је производио шасију, а Дајмлер-Бенц је производио оклопно тело и куполу тенка.
Круп је возилу
дао ознаку LKA/LKB, али је Одсек за наоружање возилу дао шифровано име
Landwirtschaftlicher Schlepper (LaS), „индустријски трактор“. Версајским
мировним споразумом којим је окончан Први
светски рат, Немачкој је било забрањено да у свом наоружању
има тенкове. Због тога су немачки тенкови означавани као индустријска возила
не би ли се на тај начин прикрила њихова права намена. Серијска производња
овог возила под ознаком IA LaS Krupp почела је у фабрици Хеншел у јулу1934. године. Уговором је била предвиђена производња
150 возила.
Панцер I А је
био мали тенк са два члана посаде и карактеристикама од којих је највећи део
био неадекватан чак и по тадашњим стандардима. Тело је било лако оклопљено и
имало је пуно отвора, спојева и углова што је повећавало његову рањивост.
Поред
стандардне намене Панцер I успешно је модификован у мало командно возило
опремљено неопходним средствима везе и наоружано једним митраљезом МГ 34 калибра 7,92 mm са борбеним комплетом од 900 m.
|
|
|
Панцер II
Панцер II (нем. PzKpfw II) је био немачки лаки тенк који је произведен у великом броју
током Другог светског рата. Иако је због лошег оклопа и
мале ватрене моћи пред крај 1942. године повучен из борбене употребе, његова шасија послужила је као
основа за израду самоходних артиљеријских оруђа која су остала у употреби до
краја рата.
Панцер II је
произведен на основу спецификације немачке армије из 1934. год. Гудеријан је у својој књизи Оклопни вођа (нем. Panzer leader) открио како је заправо настао тенк Панцер II. С обзиром на значајно
кашњење у развоју и производњи тенкова Панцер III и Панцер IV генерал Луц се одлучио за развој прелазног
модела тенка како би се употпунила празнина у немачким оклопним дивизијама
изазвана овим кашњењем. Између више понуђених конструкција изабран је модел
фабрике МАН наоружан топом калибра 2 cm.
Тело тенка
Панцер II било је сачињено од заварених оклопних плоча које су на предњем
делу биле дебеле 30 mm док је на боковима и на задњем делу њихова дебљина
била 10 mm. Купола је била направљена на исти начин од оклопних плоча дебљине
30 mm на предњем делу и 16 mm на боковима и задњем делу куполе. Мотор је био
смештен у задњем одељку. Мењач је имао 6 брзина и рикверц. Возач је био
смештен у предњем делу са леве стране. Наоружање је представљало побољшање у
односу на Марк I (PzKpfw I) али је и даље било слабо у поређењу са
тенковима који су се у то време налазили у наоружању других земаља; топ
калибра 20 mm имао је домет од 600 m и користио је само противоклопну
муницију. Борбени комплет је био сачињен од 180 граната калибра 20 mm и 1.425
зрна калибра 7,92 mm за митраљез. Међутим, пробојна моћ граната калибра 20 mm
није била импресивна. Вешање је било сачињено од пет ослоних точкова на
елиптичним опругама са предњим погонским точковима и лењивцима одигнутим од
тла. Овакво вешање се показало као веома ефикасно и омогућавало је, у
границама могућности мотора, прилично добру покретљивост и управљивост.
Упркос својим ограничењима
Панцер II је чинио кичму немачких оклопних дивизија тако да се априла 1942. године у оперативној употреби још увек налазило 860 тенкова овог
типа.
|
|
Панцер III
Панцер III (PzKpfw
III) је био немачки средњи тенк који је
уведен у наоружање 1939. године.
Учествовао је у свим већим кампањама у Другом светском рату.
Ово оклопно
возило је требало да буде основни тенк у наоружању немачких оклопних
дивизија, способно да се супротстави и надјача противничке тенкове.
Панцер III је
био добар, али не и изузетан тенк по питању оклопа, наоружања и мобилности.
Ипак, његов најзначајнији утицај је прелазак на трочлану посаду у куполи (нишанџија,
послужилац и командир) у односу на дотадашње куполе са два члана посаде што
је омогућило командиру да обавља своју основну функцију, а то је да прати
ситуацију на бојишту и издаје одговарајуће команде другим члановима посаде.
Панцер III је требало да буде основни тенк немачке војске.
Међутим, показало се да ни његов новији топ калибра 50 mm није у стању да
пробије дебели оклоп руског тенка Т-34, због чега је био замењен боље
наоружаном варијантом Панцера IV, који је био опремљен топом калибра 75
mm са великом почетном брзином пројектила.
Касније, током рата Панцер III је такође био наоружан топом
калибра 75 mm (првобитно коришћеног на Панцеру IV). Због мале почетне брзине
пројектила био је намењен за пружање блиске ватрене подршке и борбу против непријатељске
пешадије (обично штитећи веће Пантере).
Непосредно
пред напад на СССР, према стању на дан 1. јула 1941. године Вермахт
је располагао са 327 тенкова Панцер III са топом калибра 37 mm и са 1174
тенка истог типа али са топом калибра 50 mm. Иако се добро показао у почетној фази кампање,
појава совјетских тенкова Т-34 и КВ-1 у већем броју учинила га је
неадекватним. Због тога је у њега уграђен нови топ калибра 50 mm, са великом
почетном брзином зрна али ни он није имао довољну пробојну моћ да би Панцер
III могао да се равноправно супротстави новим совјетским тенковима. На дан 1.
априла 1942. године, немачка војска располагала је са 131 тенком Панцер III
са топом од 37 mm и са 1893 тенка овог типа са топом калибра 50 mm.
|
|
|
Панцер IV
Панцер IV (PanzerKampfwagen
IV) је био немачки средњи тенк. Панцер IV је био једини немачки тенк који је био у константној
производњи током читавог Другог светског рата.
Настао је на
основу спецификације немачке војске из 1935. године која је предвиђала да ће битке у будућности водити две врсте
тенкова, бројнија верзија Панцер III наоружана противтенковским топом намењена за борбу против
непријатељских тенкова и тенк намењен за пружање ватрене подршке наоружан
топом великог калибра способним да испаљује гранате са високо експлозивним
пуњењем. Ова улога била је намењена Панцер IV тенку. Према спецификацијама
тенк је требало да буде наоружан краткоцевним здепастим топом 7.5 cm KwK
L/24, са једном од најширих цеви које су имали тенковски топови. Почетна
брзина пројектила износила је само 384 метра у секунди. Због свог кратког
домета тај топ је нарочито био неприкладан за борбу против тенкова. Али ако
би се успео приближити непријатељском тенку на удаљеност од око 500 метара и
да га погоди, његов пројектил је могао да пробије оклоп до 40 mm дебљине, а
до 1939. мало је тенкова имало дебљи оклоп. Тежина пројектила је износила око
7.5 килограма. Тежина тенка није смела да буде већа од 23.62 t.
Панцер IV је
био једини немачки тенк који је остао како у производњи, тако и у борби током
читавог Другог светског рата, и представљао је по
броју скоро 30% од укупног броја свих немачких тенкова. Иако је био у
служби од почетка 1939. године, у време окупације Чехославачке и на старту Другог светског рата, већина тенкова у немачким
оклопним јединицама представљали су застарели тенкови Панцер I и Панцер II. Још за време Шпанског
грађанског рата Панцер I се показао као инфериоран у односу
на совјетске лаке тенкове Т-26.
|
|
Панцер V Пантер
Панцер V (Sd.Kfz.
171) је био немачки средњи тенк који се користио у последња 24 месеца Другог
светског рата.
Како се комбинација тенкова Панцер
III и Панцер IVпоказала успешном на ратиштима у западној Европи и
северној Африци Немачка је
још 1940. године обуставила сав
развој потенцијалних нових модела сматрајући да ће добити рат пре него што
они постану застарели. Неугодно изненађење борбених сусрета тих модела
са Т-34 и КВ-1 у Совјетском Савезу је разбило то уверење и довело до тога да је у
новембру 1941. Хитлер издао наредбу о производњи новог тенка који ће првобитно
имати име Панцер V.
Главни топ је био 7.5 cm Rheinmetall-Borsig KwK 42 (L/70)
са полуаутоматским избацивањем чауре и магацином од 79 граната (верзија Г је
имала 82 гранате у магацину). Топ је користио три врсте муниције: АПЦБЦ-ХЕ
(Пзгр. 39/42), ХЕ (Спргр. 42) анд АПЦР (Пзгр. 40/42), док је последња
наведена углавном била у несташици. Иако топ био стандардног калибра Пантеров
топ је био један од најмоћнијих тенковских топова у Другом светском рату
услед великог погонског пуњења и дуге цеви, што му је давало велику брзину
пројектила и пробојну моћ. Равна путања пројектила је такође омогућавала
много прецизније гађање мете и на великим удаљеностима. Велика брзина
пројектила је такође давала већу шансу погађања покретне мете. Пантеров топ
је имао већу пенетративну моћ од Тигровог топа 88мм иако је 88мм пројектил
правио већу штету при пенетрацији. Тенк је типично имао два митраљеза МГ 34
специфичне верзије прилагођене за употребу на оклопљеним возилима са
карактеристичним оклопним лежиштем. МГ-34 митраљез био је лоциран коаксиларно
у односту на топ тенка на мантлету куполе, идентични митраљез био је лоциран
на предњој плочи којим је иначе управљао радио оператер. Иницијални модели
Аусф. А су имали правоугаони поклопац који се дизао при коришћењу мираљеза.
Ово решење је напуштено јер је поклопац митраљеза представљао слабу тачку у
оклопу. Касније верзије Аусф. А и све верзије Аусф. Г (у периоду крај
Новембра – почетак Децембра 1943) имале су лоптасто вешање митраљеза
монтирано у предњу плочу.
Пантер је био неопходан за предстојећу операцију
Цитадела и напад је био одлаган више пута
управо због механичких проблема, са евентуалним почетком операције само шест
дана по пристизању задњег контингента Пантера. Управо због тога су се
појавили велики проблем са посадама као последица недовољне обучености,
недостатка тактичког тренинга, координација радиом као и обука возача. Тек у
јуну 1943. је 200 ремонтованих Пантера ипоручено Пантер пуку вон Лаухерт –
четврте панцер армије. Два су одмах била изгубљена услед пожара на мотору при
искрцавању из возова. До 5. јула када је битка код Курска почела само су 184
тенка била оперативна. У следећа два дана овај број је опао на 40.
|
|
|
Панцер VI Тигар
Панцер VI Тигар је био немачки тешки
тенк који се налазио у употреби од 1942. до 1945. године.
Како је било протекло више од 7 година од почетка градње новог тенка,
маја 1941. године Хитлер издаје наредбу за изградњу новог немачког тенка који је требало
да наследи Панцер III и Панцер IV. На Хитлеров рођендан 20. априла 1942. године фабрике Порше и Хеншел су представиле своје прве прототипове. Обе
компаније су представиле своје прототипе. Порше је свој прототип Панцер VI
Тигра назвао VK
3001(P), док је Хеншел представио два прототипа: VK 3001(H) и VK
3601(H). У јулу исте године прихваћен је Хеншелов модел
након чега почиње његова производња под именом Панцер VI Тигар.
Основна идеја око које је пројектован нови тенк била је да се у његову
куполу постави прослављени немачки против-авионски топ калибра 88 mm који се показао и као одлично оруђе за борбу против
савезничких тенкова. Како се са развојем започело пре немачког негативног
искуства са совјетским Т-34тенковима,
нови немачки тенк је имао вертикалан оклоп, за разлику од Панцера
V, што је било надокнађено дебљином оклопа од 100
mm. Топ је уништавао погођене циљеве на удаљености од 2 km тако да противник
није успевао да му се приближи довољно да би га уништио.
У борби Тигар је требало да се користи у склопу
специјалних тешких тенковских батаљона који би у свом саставу имали
30 тенкова овог типа и који би били под директном командом штаба армије или
корпуса. Ово је углавном спроведено у пракси али су неке немачке оклопне
дивизије, углавном СС, имале своје оклопне батаљоне наоружане Тигровима.
Ватрено крштење овај је тенк имао у касно лето 1942.
године код Лењинграда када доживљава дебакл због механичких кварова
насталих због потпуног изостанка тестирања.
|
|
Панцер VI Тигар II
Тигар II (нем. Panzerkampfwagen VI Ausf. B) био је немачки тешки тенк из Другог светског рата. Због свог тешког оклопа, у
акцији је имао механичких кварова. Био је познат под више имена, али
најпознатији надимак био му је Краљевски тигар.
Током
јануара 1943. године Хитлер је наредио почетак пројекта градње новог њемачког тешког тенка.
Само девет месеци касније први тест прототип изграђен од дрвета презентован
је њемачком војном штабу добивши од њега зелено светло за старт производње.
Први примерци тога новог тенка са почетним именом Тигар II су изашли из
фабрике у децембру 1943. године.
Непробојни
предњи нагнути оклоп дебљине од 180 mm никад није био пробијен, али
забележено је како је задњи нагнути оклоп од 80 mm био неколико пута пробијен
од стране противничких тенкова. Ако се узме у обзир да је изграђено 487
комада овог тенка тешког 68 тона, а практично забележен је сваки тенк који му
је успео пробити задњи оклоп говори више него било шта друго колико се то
ретко дешавало. Његов квалитетни топ од 88 mm је био у могућности да уништи
сваки противнички тенк на удаљености већој од 2 km, што је неколико пута већа
удаљеност од оне на коју је требало да стигну противници да би имали и
најмању шансу. Проблем овог тенка је била прије свега његова тежина од 68
тона. Због тога Краљевски тигар је најчешће остао затворен
на подручју између две ријеке јер мало који мост је могао издржати његову
тежину.
Оно по чему је Тигар 2 био познат је топ. Врло прецизни 88 mm
KwK 43 L71 топ, који је дугачак 6.3 m, што говори ознака L71 (дугачак 71
калибара). У почетку је био опремљен бинокуларним TZF 9b/1 нишанским
телескопом, а касније са монокуларним TZF 9d. Топ је могао да се подигне за
14 степени у односу на хоризонталу и могао је да спусти 8 степени испод.
Једна граната је тежила скоро 20 kg, што је резултовало малом брзином пуњења.
Међутим, захваљујући калибру и гранати је био у могућности да пробије предњи
оклоп Шермана. Тенк Кромвел и Т34-85 је пробијао на
удаљености од 3500 m.
Такође је био опремљен 90-милиметарским бацачем ракета NbK 39
који је био монтиран на куполи. Поред тога, Тигар 2 је био опремљен изузетно,
за то време, дебелим предњим оклопом. Поседовао је радио опрему FuG5, а неки
су имали FuG2.
|
|
|
ВК
3002 (ДБ)
VK 3002 (DB) је био прототип немачког средњег тенканасталог као одговор на совјетски Т-34. Резултат развоја овог тенка био је тенк Пантер.
Када је немачка војска јуна 1941. напала Совјетски Савез
доживела је непријатан шок у виду тада монструозног тенка из
серије КВ као и за класу лакшег Т-34. Руске оклопне јединице
тада још нису комуницирале радиом, нити су биле довољно обучене, тако да нису
имале већег утицаја на развој ситуације све до Стаљинградске битке.
Као одговор на ово, Хитлер је 25. новембра 1941.
наредио да се почне развој новог 30-тонског тенка наоружаног са 75mm топом.
За куполу је био задужен Рајнметал-Борсиг док су тело тенка
радили Дајмлер-Бенц и МАН. Марта 1942. Дајмлер-Бенц је први
представио прототип VK 3002 који је био базиран на претходно
одбаченим VK 3001 (P) и VK 3001 (H). Ово је у суштини било
модификовани Т-34. Постојале су две верзије са различитим суспензијама.
МАН је завршио своју верзију почетком пролећа 1942. маја 11.
1942. VK 3002 је званично назван Пантер, а одмах затим је 14. маја одржан
упоредни тест прототипова, после чега је МАН-ов званично пуштен у проиводњу
иако је пре тога Хитлер наредио да се направио 200 тенкова које је
Дајмлер-Бенц представио. Одлука је преиначена након проблема који су уочени,
а за које би било потребно време да се исправе. Велики проблем би такође
представљала велика сличност између Пантера и Т-34. Чак је и Шкода
представила свој модел назива Т-25 заснованог на Т-34, али је и он одбачен.
|
ОКЛОПНА
ВОЗИЛА И САМОХОДНА
ОРУЂА
|
|
АДЗГ
АДГЗ (нем. Polizei-Panzerkampfwagen
ADGZ) био је једини аустријски оклопни аутомобил у служби немачке војске за време Другог светског рата, коришћен у јединицама СС-а и полиције.
Током 30-их
година, многе земље Европе почеле
су да снабдевају војску оклопним возилима сопствене производње. Тенкове су
једино могле да производе државе са јако развијеном тешком индустријом.
Слабије индистријски развијене земље окренуле су се производњи оклопних
аутомобила.
Иако су многе
конструкције биле савремене и оригиналне, због слабе економске моћи
производња је била ограничена на мале количине. Једна од таквих држава била
је и Аустрија, која је приступила изградњи сопствених оклопних
аутомобила средином 30-их година.
Посао око
пројекта и производње радила је фирма Аустро-Даимлер, из састава концерна
Штеир-Даимлер-Пух АГ. Једно од возила био је троосовински (6x6) оклопни
аутомобил АДКЗ, направљен 1937. године. Он је имао обртну куполу са два митраљеза 7,92 mm. Следеће
године фирма Аустро-Даимлер направила је 5 лаких двоосовинских оклпопних
аутомобила АДСК са мотором на ваздушно хлађење. Возила АДСК нису имала куполу
и била су потпуно без оружја (касније је дограђен митраљез). После
спроведених испитивања, возила АДКЗ и АДСК су одбијена од војске, и једини
серијски оклопни аутомобил у аустријској армији остао је АДГЗ.
Основно оружје
оклопних аутомобила АДГЗ био је топ 20 mm Солотурн и митраљез 7,92 mm Шварцлозе,
постављених у обртну куполу. Поред тога, имао је још два митраљеза Шварцлозе
- по један у предњем и задњем делу тела. Боеви комлет чинили су: 250 граната
за топ и 5000 метака за митраљезе. За посматрање бојног поља из возила,
служили су узани отвори са стаклом отпорним на пушчана зрна, а за укрцавање и
искрцавање посаде од 7 чланива (командир возила, пунилац топа, нишанџија, 2
возача и 2 митраљесца), постојала су 4 врата на телу возила и отвор на
куполи. Са тежином од 12 тона, оклопни аутомобил АДГЗ је развијао максималну
брзину по путу од 70 km/сат, и имао акциони радијус од 450 километар. Погон
на све 4 осовине, обезбеђивао је возилу одличну проходност. У целости АДГЗ је
био веома успешно возило, са добрим окретним и маневарским особинама.
|
|
|
Кугелблиц
Флакпанцер IV Лоптаста муња (нем. FlakPanzer
IV Kugelblitz) био је експериментално самоходно ПВО оруђе из Другог светског рата.
Постојале су 3 варијанте Флакпанцера IV, од којих је
најраније и најбројније било Mobelwagen, Flak43 ПВ топ
калибра 37 mm постављен у тело Панцера IV без
куполе. Недостатак заштите за посаду током акције био је велики недостатак.
Замена је био Wirbelwind, са 4 ПВ топа калибра 20 mm у отвореној осмоугаоној куполи
са зидовима дебелим 16 mm. Трећа варијанта, Ostwind заменила је
четири 20 mm са Flak43 ПВ топом калибра 37 mm.
Иако су Wirbelwind и Ostwind били
успешна решења, развој напреднијих возила текао је упоредо са њиховом
производњом. Најбоље од ових било је Kugelblitz, са
затвореном куполом са два топа Flak103/38 калибра 30 mm и стереоскопском
опремом за проналажење домета за командира. Само 5 прототипских возила
довршено је пре краја рата.
|
|
|
Оклопни аутомобил Sd.Kfz.
221/22/23
Немачки оклопни
аутомобил Sd.Kfz. 221/222/223 је породица лаких оклопних кола из Другог светског рата.
Постоје три
оклопна возила произведена 1935-36. заснована на истој шасији (Хорх 801 4x4):
-Модел 221 имао је
двочлану посаду и отворену куполу са само једним митраљезом и радиом кратког
домета.
-Модел 222 имао је
већу куполу са аутоматским топом калибра 20 mm, спрегнутим митраљезом и
трочланом посадом.
-Модел 223 био је
сличан, али је купола померена мало уназад да би се сместио радио дугог
домета и трећи члан посаде.
-Иста шасија и труп искоришћени су и
за модел 260/261радио-возила, која су била ненаоружана, али са
далекометним радиом и антеном.
Са танким оклопом
(отпорним само на пушчане метке) и слабим наоружањем, последњи модели 222
произведени су јуна 1943, а 223 јануара 1944.
|
|
|
Оклопни
аутомобил Sd.Kfz.
231/32/33
Немачки оклопни аутомобил Sd.Kfz.
231/232/233 представљају две породице тешких оклопних кола
из Другог светског рата.
Прва
генерација немачких оклопних кола, направљена су на камионској шасији 6x4, ојачаној да издржи додатни терет.
Наоружање
SdKfz. 231/232 (6-rad) био је аутоматски топ KwK30 калибра 20 mm са
спрегнутим митраљезом МГ 13 7.92 mm у куполи, са елевацијом од -12 до +20
степени. Модел 263 имао је фиксиран заклон са само једним МГ 13 уместо
куполе. Модел 232 имао је велику антену у облику рама, док 263 имао антену у
облику рама и телескопску антену.
Прва два
модела користиле су извиђачке трупе, а модел 263 сигналне јединице. Посаду су
чинила четворица, укључујући предњег и задњег возача. Повучена су из службе
1940. због слабе покретљивости ван пута, и великих димензија у комбинацији са
танким оклопом.
Ова велика
возила имала су погон и управљање на свих 8 точкова. Предња и задња возачка
позиција обезбеђивале су хитро повлачење.
Модели 231/232
били су наоружани аутоматским топом KwK калибра 20 mm и спрегнутим лаким
митраљезом у куполи, а носили су 180 метака за главни топ, који се могао
подићи од -1 до +26 степени. Разлика је била у томе, што је модел 232 имао
додатни, далекометни радио и антену у облику рама изнад куполе. Крајем 1942.
уведен је модел 233 за ватрену подршку, у коме је купола била замењена топом
StuK37 L/24 калибра 75 mm.
Рани модели
имали су 15 mm предњег оклопа, а од 1940. додата је још једна плоча од 8 mm.
Од маја 1942. дебљина оклопа спреда повећана је на 30 mm.
Посебна радио
верзија без куполе, модел 263, ушла је у производњу 1938.
|
|
|
Оклопни
аутомобил Sd.Kfz.
234
Немачки оклопни аутомобил Sd.Kfz. 234 су тешка оклопна кола из Другог светског рата.
Шасија Sd.Kfz.
234 развијена је у 4 модела са различитим наоружањем:
- Модел 234/1 имао је отворену куполу са
топом KwK38 калибра 20 mm (са 480 метака) и спрегнутим митраљезом МГ42.
- Модел 234/2 Puma имао је заобљену затворену
куполу са топом KwK39 L/60 калибра 50 mm (са 55 метака) и спрегнутим
митраљезом МГ42.
- Модел 234/3 заменио је куполу ниским,
отвореним заклоном, са топом L/24калибра 75 mm (са 50 метака) покретљивости
12 степени на обе стране.
- Модел 234/4 био је сличан претходном, али
је опремљен противтенковским топом Pak40 L/46 калибра 75 mm са 12 метака.
Иако велика,
ова возила имала су одличну покретљивост ван пута и ватрену моћ. Међутим, у
време када су ушла у употребу, потреба немачке војске за таквим возилима
драстично се смањила.
|
|
|
Оклопни
аутомобил Sd.Kfz. 263
Немачки оклопни аутомобил Sd.Kfz.
263 представља радио-верзију тешких оклопних
кола Sd.Kfz. 231/232/233из Другог светског рата.
Прва генерација немачких оклопних кола,
направљена су на камионској шасији 6x4,
ојачаној да издржи додатни терет.
Sd.Kfz. 263 (6-rad) имао је фиксиран заклон са
митраљезом МГ 13 калибра 7.92 mm уместо куполе. Био је опремљен далекометним
радиом (са посебним радио-оператером), са великом антеном у облику рама и
додатном телескопском антеном у облику јарбола. Укупно је произведено 28
примерака.
Модел 263 користиле су сигналне
јединице. Посаду су чинила петорица, укључујући посебног радио-оператера.
Повучена су из службе 1940. због слабе покретљивости ван пута, и великих
димензија у комбинацији са танким оклопом.
Ова велика возила имала су погон и
управљање на свих 8 точкова. Предња и задња возачка позиција обезбеђивале су хитро
повлачење.
Sd.Kfz. 263 (8-rad), уместо куполе, имао је отворен заклон
са само једним митраљезом МГ 34 калибра 7.92 mm, а додатни простор заузимао
је далекометни радио уређај са додатним оператером и антеном у облику рама.
Модел 263, намењен сигналним јединицама, ушао је у производњу 1938. и до
1943. направљено је 240 комада.
Рани модели имали су 15 mm предњег
оклопа, а од 1940. додата је још једна плоча од 8 mm. Од маја 1942. дебљина
оклопа спреда повећана је на 30 mm.
|
|
|
Оствинд
Флакпанцер IV Оствинд (нем. FlakPanzer IV) је самоходно ПВО оруђе из Другог светског рата.
Постојале су 3
варијанте Флакпанцера IV, од којих је најраније и најбројније било Mobelwagen, Flak43 ПВ топ калибра 37 mm постављен у тело Панцера
IV без куполе. Покретне плоче дебљине 20 mm
штитиле су посаду од пројектила када топ није био у функцији, и спуштале су
се да формирају радну површину при коришћењу топа. Недостатак заштите за
посаду током акције био је велики недостатак. Замена је био Wirbelwind, са 4 ПВ топа калибра 20 mm у отвореној осмоугаоној куполи са зидовима
дебелим 16 mm. У куполи је била четворочлана посада (командир, нишанџија и
два пуниоца). Ово је било много боље решење, и четвороструки 20 mm био је
смртоносно оружје у свом домету, али био је потребан већи домет, што је
довело до треће варијанте, Ostwind. Ова варијанта заменила је
четири 20 mm са Flak43 ПВ топом калибра 37 mm, смањујући посаду куполе на три
члана. Укупно је произведено 15 ових возила 1944. и још 28 током 1945.
|
|
|
Панцерверфер
Панцерверфер или правилније 15cm Panzerwerfer 42 auf
Selbstfahrlafette Sd.Kfz.4/1 је био немачки
полугусеничар са ракетним лансерима типа Небелверфер 42 калибра 150 mm.
Производња је отпочела 1943. од стране
фирме Опел и то интересантном комбинацијом два система:
Опел Маултиер полугусеничарског камиона на који је намештен оклоп и
система Небелверфер који је већ увелико био у наоружању.
Резултат је био лако оклопљено возило са 10 лансирних цеви калибра 150 mm,
оперативног домета од 6700 m.
Од 1943. до марта 1944. произведено је око 300 комада овог
возила а у Јуну 1944. је конвертовано 19 Sd.Kfz. 4 возила (додати су оклоп и
лансирне цеви).
Ова возила су коришћена у посебним ракетним батеријама и често
дејствовала раме уз раме са тегљеним лансерима Небелвефер. Панцерверфери су
груписани у групе од по два лансера, неколико група је чинило батерију.
Дејствовали су на свим фронтовима изузев у северној Африци. У Арденској
Офанзиви, односно током Страже на Рајни ова возила су сејала страх
и трепет. Слаб оклоп и релативно мала тежина су погодовали да се ово возило
брзо доводи и изводи из борбеног положаја, брзо и прецизно дејствује. Највећа
мана и опасност је био дим и пламен који се лако уочавао а у комбинацији са
лаким оклопом представљао је лаку мету за противничку авијацију. Због тога што
метеоролошки услови нису дозвољавали савезничкој авијацији да дејствује ови
лансери су постали један од симбола ове битке.
Ово возило је била контрамера за совјетске Каћуше и
савезничко возило Т-34 Калиопе. Мали број произведених возила допринео
је томе да Панцерверфер не утиче битно на Други светски рат.
|
|
|
Хамел
Хамел или
правилније 15cm Schwere Panzerhaubitze auf Geschutzwagen III/IV (Sf) Hummel
Sd. Kfz. 165 (тешка самоходна хаубица) је немачка самоходна хаубица Другог светског рата. Створена је на основу искустава стечених приликом Барбаросе у жељи да се Вермахтовим трупама пружи адекватна мобилна артиљерија. Произвођен од
краја 1942. до 1944. године у Алкет/Рајнметал-Борсиг концерну представља једну од
најмоћнијих самоходних хаубица Другог светског рата.
Из
искуства стеченог на возилу Штуг III који са својим краткоцевним
топом калибра 75 mm није могао у потпуности да пружи адекватну мобилну
подршку пешадији предложено је да се на основи тенка Панцер IIIствори
нова самохотка са топом од 105 mm. Међутим предлог је одбачен и коришћена је
јача и већа основа тенка Панцер IV, а и топ је замењен, уместо
топа леФХ17 намонтиран је топ сФХ 18/1 без кочница, па је тако „рођен“
Хамел. Име возила значи „бумбар“. Тај епитет је добијен због крупног возила,
велике силуете са јаким топом.
Првобитна алокација муниције у самом возилу је била мала, па је
произвођен и Муниционстегер
Хамелупоредо са самим Хамелом. До краја рата произведено је око 150
оваквих возила, а укупно око 750 Хамела.
Возило је имало горњи део са завареним оклопним плочама док је кров био
отворен (постојала је церада за заштиту возила од временских услова
и возило је могло ограничено да дејствује са превученом церадом). Посада је
имала у бојевом комплету један митраљез МГ-34 или МГ-42 за случај непосредне
опасности возила.
Први пут је
Хамел учествовао у борби током битке код Курска. Око 100 возила је тада било распоређено у мобилне артиљеријске
батерије. Након тога возило је коришћено до краја рата а један мањи број су
заплениле Руске снаге у Мађарској 1945. после капитулације Трећег рајха.
|
|
|
Штурмпанцер I Бизон
Штурмпанзер I Бизон (нем. Sturmpanzer I) немачки тешки самоходни топ.
Штурмпанзер I
Бизон је прозвођен од 1939. године и коришћен у Другом
светском рату. Производила га је немачка фирма Аклет као артиљеријску верзију немачког лаког тенка Панцера I. Користили су шасију Панцера
I, мотор Мајбах NL38TR , артиљеријски топ SIG 33
L/11 и радио оператер FUG 5. Први Штурмпанзер I је месец касније добио
надимак Бизон. Његов оклоп је имао 15 mm и због тога је био лако уништљив. Бизон има
чешко-немачко порекло јер је Панцер I производила чешка војна фирма Шкода, данашња фабрика аутомобила и Дајмлер-Бенц бивша немачка војна компанија а Бизон је производила немачка
фирма Аклет. Као и Панцер I постојале су варијанте Бизона. То
је био немачки тенк СтуИГ 33 (нем. Sturminfanteriegeschütz 33 -
StuIG 33) који је био дизајниран од стране Ферндинанда
Поршеа човека који се прославио дизанирајући фолксваген
бубу 1941. године.
Добио је
дозволу од немачког главног штаба 1939. године да се користи у ратовима.
1940. године прозведено је 38 комада артиљерија Штурмпанзер I. Две артиљерије
Штурмпанзер I Бизон су бије уништене током операције
Барбароса против СССРа у седмој и десетој Панзер дивизији. Ратовали су у битки за
Фрацуску у првој другој трећој петој и десетој Панцер
дивизији. Њихово задње ратно деловање било је у петој Панцер дивизији
средином 1943. године.
|
|
Сд.Кфз. 250
Sd.Kfz. 250 је био један од главних полугусеничара немачке војске
у Другом светском рату. За разлику од Sd.Kfz.
251, возила Sd.Kfz. 250 су била краћа и покретљивија,
али истовремено имала су мање транспортне могућности. Веома је сличан истом
по облику оклопном транспортеру Sd.Kfz. 251, али и по употреби и наоружању. Ово возило је плод Блицкрига, муњевитог рата. Коришћен је као блиска ватрена подршка пешадије,
транспортер, тегљач, извиђачко возило, лако против-тенковско возило, и возило
за снабдевање муницијом. На Sd.Kfz. 250 нису монтирани против-авионски топови.
Први модел
Sd.Kfz. 250 се појавио одмах након Sd.Kfz. 251 и представљао је скраћено верзију која је могла да транспортује 6
војника. Био је тежак 1 тону, за разлику од 3 тона тешког Sd.Kfz.
251 и одмах је почела серијска производња. Прва
возила су се појавила током инвазије на Пољску и касније Француску. Производња возила је трајала током целог
рата и коришћен је на свим фронтовима. Ово возило је 1943. године добило нови
изглед (такозвани "Neuer Art") и током рата је модификовано, како
би испунило најразноврсније задатке. Прве верзије су имале митраљез МГ-34 док су касније добијале и МГ 42.
Увођењем
Sd.Kfz. 250 "Neur Art" модела значајно су се промениле карактеристике.
Промењен је облик, наоружање, висина и тежина. Промене су излистане у табели
испод.
Sd.Kfz. 250 је
коришћен на свим фронтовима и био је један од највише цењених транспортера.
Извршавао је допунске и наменске задатке које Sd.Kfz.
251 није могао да испуни, често је био у првим
борбеним линијама као јуришно возило, коришћен је у борби против гериле и
његова проиводња је трајала током целог рата. До средине рата имао је метално
сиву боју да би касније добио маскирну (Панзергренадирске јединице су га
фарбале у две варијанте, Summer Parka и Spring Parka). Био је у колони која
је заобишла Мажино линију, једно од
првих возила које је ушло у Стаљинград, возило које је Ервин
Ромел користио више од тенкова а последње борбе је
видело у Арденима током битке у Арденима и битке за Берлин. Међутим и
ово возило као и Sd.Kfz. 251 је било
у недовољном броју да би се опремиле целе јединице. Једина јединица која је
била комплетно опремљена била је групација Лер. после рата остало је у неким армијама, али је већ почетком 50-их
година избачено из употребе.
|
|
Сд.Кфз. 251
Sd.Kfz. 251 (скраћено од Sonderkraftfahrzeug - возило специјалне намене) је плод немачког
Блицкрига - муњевитог рата. Вермахту је у ратним годинама било потребно лако, оклопно али и покретљиво
возило које може да испуни више наменских задатака: превоз пешадије,
миниције, ратног материјала, транспорт артиљерисјких оруђа, блиска подршка
пешадије лаким а понекад и тешким наоружањем а касније и одбрана ваздушног
простора.
Први модел
Сдкфз 251 Аусф. А је представљао почетак целе серије полугусеничара. Први
модели су коришћени у Пољској 1939. године, где су се одлично показали и први пут
доказали своју вредност за транспорт јуришне пешадије. Од наоружања су имали
један митраљез МГ 34. Касније је дошла читава плејада возила.
Sd.Kfz. 251 је
био употребљаван на свим фронтовима. коришћен је у скоро сваком окршају и у
свакој већој битки. Колико је велику популарност имао потврђује и податак да
су Панзергренадири (немачка јуришна пешадија) користили овај транспортер од
самог почетка па до краја рата. На почетку је Сдкфз долазио из фабрика у
метално сивој боји да би касније добио (најчешће на самом фронту)
камуфлажно-маскирну боју. Читаве јединице су опремане овим транспортером и не
постоји ниједна пешадијска јединица у немачкој војсци која га није имала.
Овај транспортер је касније остао у неким армијама и до касних 60-их година.
Прва Sd.Kfz.
251 возила која су коришћена у ратним условима су била командна и вучна,
ненаоружана возила Легиона Кондор, прецизније јединице Flak Abteilung
(motorisierte) 88 (AS 88), једне јаке против-авионске јединице у Шпанском
грађанском рату. Међутим сама возила нису коришћена у борби већ
искључиво као вучна возила за лаке Флак топове и као транспортно возило. Ту се Sd.Kfz. 251 одлично
показао у свим условима, нарочито на растреситом терену.
Операција Барбароса је 1941. поново убацила Sd.Kfz. 251 у борбу на тлу Европе. У
првим месецима похода на Совјетски Савез нису постојали проблеми са возилом (поучени искуствима из
Француске немачки инжењери су побољшали возило и ојачали слабе тачке са
механичке тачке гледишта). Међутим, у јесен су кренуле јаке кише и пред
Припјатом су Немци улетели у велике мочваре. У припјатским мочварама возила
су страдала у великом броју: отпадале су гусенице, возила би се заглибила и
било је неопходно извући их јаким тегљачима). На Источном фронту појавиле су
се и модификације са топовима 75 и 37 mm. Прве зиме на Источном фронту су се створили нови
проблеми: због веома ниских температура и ослабеле логистике многе јединице
су оставиле Sd.Kfz. 251 завејане у снегу током повлачења испред Москве током Московске битке. Фалили су резервни делови, мотори су се замрзавали и отказивали,
инструменти пропадали. Такође, кретање по дубоком снегу било је скоро
немогуће (у зиму 1943. године су извршене промене на целокупном систему
гусеница и механичким деловима са изласком нове верзије возила). Занимљивост
је и џеп код Каменец-Подолскија 1944. у западној Украјини: целокупни батљони
Прве оклопне армије су се извукли из окружења са лаком артиљеријом возећи се
на Sd.Kfz. 250 и 251 возилима, најчешће ноћу (одређен број возила је добио и
инфра-црвене уређаје, прве у свету, за ноћно извиђање).
|
Нема коментара:
Постави коментар