ИСТОРИЈСКИ ПОЧЕЦИ ПРОСТИТУЦИЈЕ
 |
| Античка Грчка - оргије на Лезбосу |
„НОЋНИ ЖИВОТ“ У БЕОГРАДУ ОД XIX ВЕКА
Србија по овом питању сигурно није заостајала за светом. Проблем је што
код нас нису остали писани трагови о томе. Зна се да су нашим крајевима
пролазиле многе војске тако да ни „пратиље логора“ нису биле непозната појава.
У 20. веку проституке се осамостаљују и својим занатом зарађују више. Међутим,
ни једна од њих није оставила траг у литератури, међу уметницима, баш као ни
њихове муштерије иако се верује да је међу њима било и најзнаменитијих Срба.
Овде долазимо и до чудног начина изражавања – уместо одласка у куплерај или
забављања са проституткама, наши писци, уметници или угледне јавне личности
уживају у "ноћном животу". Има се утисак да је то тема која није
присутна у српском јавном животу. Због тога ће бити много лакше писати о неком
нашем човеку који у Паризу троши новац у друштву жена сумњивог морала него у
Београду.
 |
| "Манакова кућа" - један од првих београдских бордела |
Први писани трагови о проституцији у Београду датирају из XIX века. Прве јавне куће су се појавиле у непосредном
суседтву престоног града, у Земуну у Рибарској улици. Када су се појавиле у
Београду то је прво било на Дорћолу у Видинској и улици Цара Душана, а затим и
у другим варошким квартовима – бордела је највише било у Савамали (данашња „Манакова
кућа“ била је једна од првих београдских харема и познато легло куртизана), али
се из полицијских извештаја тог доба види да је проститутки било и на Врачару и
у Теразијском кварту. Они који су хтели да прођу јефтиније проституке су
тражили где и данас – испод Зеленог Венца и у парку код Економског факултета. И тада је полиција „ловила“ проститутке али не да би
их казнила. Одводили су их код гинеколога који су се деценијама борили са
епидемијама полних болести.
На основу ових али и неких других материјала историчари су могли да
реконструишу појаву проституције тог времена у Србији. Бабе проводаџике које
нуде на продају сиромашне девојке перверзним мушкарцима, лепотице које су газде
кафана доводили из унутрашњости и прње у којима су дошле замењују лепим
хаљинама а онда их у собама изнад кафана, продавали својим гостима, за исту
цену по којој се плаћао оброк. Те девојке су биле злостављане а постоје подаци
да су имале по 14-15 муштерија дневно. Турско-српски ратови су условили много
удовица и сирочића и те жене су се запошљавале по кафанама у градовима Србије,
прво као куварице, собарице и келнерице, а онда и као проституке.
Београдске махале стециште блуда
Током већег дела XIX века, у Београду је најбоља забава била у такозваним махалама које су постојале на ободима вароши, мада наравно без јасних граница међу њима; оне су биле саставни делови града као и сви други, само што су биле нешто другачије устројене.
Букурешт-мала
Од Букурешт-мале која се налазила на пристаништу, а која је била начичкана кућерцима од блата са сламнатим крововима под којима су се точили ракија и вино, а понекад нудило и преноћиште, преко Сава-мале до Дорћола, епицентри доброг провода од двадесетих година XIX века до данас увек су били и епицентри "блуда и разврата". Ово је мање позната прича о београдским "неваљалим женама" које се "познаду са Турцима и шњима вратове ломиду" и бећарима "који беспослени по механама ходају и бекрилук и блудодјеланије проводе". Подсетимо, Турци су у Београдској тврђави били смештени све до 1867. године.
И управо је Букурешт-мала била била епицентар ноћног живота тог старог, старог Београда: напросто је врвела од механа, крчми, гостионица и… од “хрђавих жена” које су ту долазиле из свих делова Србије, “трбухом” за хлебом.
Сава-мала
Добар провод је био и у Савамали у коју су се сливали трговци и шпекуланти, увек у пратњи “девојака”. Ту се одиграло и једно убиство које је потресло ондашњи Београд, када су Турци дошли да ухапсе једног од својих због тога што је ишао “на курве”, али су грешком упуцали и “курву”.
Комшије су јој дигле споменик, а цео догађај је описан рељефом на којем су били приказани бог Марс и богиња Венера; нажалост, није преживео бес моралних громада и чистунаца, па тако данас цео свет мисли да је Амстердам тај који је први у Европи подигао споменик једној пријатељици ноћи, а не зна да је Београд то урадио барем 150 година раније.
Како је Кнез Милош хтео да "истреби неваљале жене"
Посебно су на злом гласу биле извесне “неваљале жене” Јока Шабчанка, Маца Шабчанка и Марија Влахиња које су станари из близине хтели да “истребе”; барем су то тражили од кнеза Милоша Обреновића, и још додали да би требало да се опомену “бећари који беспослени по механама ходају и бекрилук и блудодјеланије проводе”.
Тако су станари из оближњих сокака написали молбу властима да се „неваљале жене истребе”. Када је уследила потера пандура за сумњивим лицима, неки од њих су добили претње, неки батине, неки прогонство. За пример осталима на смртну казну осуђене су Велика и Станица, жене које су имале присне везе са Турцима. Упркос наредби кнеза Милоша да се „несрећнице даве бацањем у Саву”, кроз неко време све је кренуло по старом. С планом да се спрече шверц, злочини, пијанство и проституција Букурешт мала порушена је крајем 1830. године. Али узалуд!
Епицентар елитног “курварлука” се изгледа већ тада преселио на Дорћол и преузима примат од Савамале и што се општег броја бордела тиче; највише их било у горњем делу Душанове и данашње улице Џорџа Вашингтона, која се тада звала Видинска, где су радиле сређене “јавне женске” које су тражиле вишу цену; изгледа да у ту групу спада извесна Ката коју су прозвали Шугава, а која је била лепотица и миљеница Вука Караџића (будимо реални, све су шириле полно преносиве болести, и често шугу).
За власницу једног од бордела, Марију Лордовицу, говорило се да је “готово сву генерацију Београђана пропустила кроз своју радњу”; знамо и за Бранислава Другог и његову супругу “Бувиницу“, као и за Ђоку Софијанца, којег су тако прозвали јер је шест година живео у Софији.
Дорћолци су се, разуме се, бунили и тражили да се куплераји затворе јер се народ саблажњава, али и брате мили теревенче до раног јутра. Али, до Првог светског рата стање је остало непромењено.
Проститутке су и саме имале примедбе на подводаче: те да их неисплаћују, да их искоришћавају, да их одговарају од лекарских прегледа. Њихове колегинице које би из Беча долазиле на двонедељна гостовања су потврђивале да је Западу скроз другачије и да су услови много бољи.
Због слабог одзива полиција је морала да их јури, а ако би их ухватили добијале су забране излазака на јавна места попут позоришта, игранки и паркова, боравка на улици после заласка Сунца, примања малолетника и шегрта, ходања градом у “необично безобразном оделу”, вожњу у отвореним колима, стајања на вратима и прозорима. Све тако неке бесмислице.
Углавном, ако то прекрше, плаћале су казну од 120 динара или су ишле у затвор на 20 дана, а ако понове преступ – на принудни рад. Симптоматично је што муштерије нису одговарале.
Београд је тада бројао 60.000 становника а било је чак 10 бордела и 120 “јавних женски”. Што је приличан број. Били смо доста декадентни у то време.
Епидемије полних болести натерали су полицију да по Београду крајем 19. и почетком 20. века, изводи сталне рације. Из сачуваних извештаја о њима види се да, примера ради, у највећој рацији 1900. на Врачару није пронађена ниједна проститутка, а полиција Теразијског кварта послала је “известије”: “У нашем кварту ухватили смо 10 подводачица, 5 девојака које су у блудничењу затечене са угледном и познатом варошком господом… Пет девојака које су водиле тајну љубав одмах су се разбежале од сводиље тако да их нисмо могли ухитити и привести у апсану. Две девојке су побегле према Савамали, две у Варошки кварт, а пета је побегла за Панчево. Ни наш агент ни жандар нису је стигли”…
Лекарске прегледе проститутки, обавезне Законом, плаћали су газде механа у којима су радиле. А њих је највише било на Дорћолу и Савамали, где су иначе пристајали и бродари. Једна од њих била је у кући која је подигнута око 1830. и сачувана је као последњи примерак старе варошке куће Београда и репрезент источно-балканске архитектуре. Кућа је била и харем и пошта и легат и кафана и пекара, а сада је галерија која је добила име по чувеном старом фотографу („Манакова кућа“), и у њеној сталној поставци су ношње и накит из 19. века.
Јула 1830. године у Србију је стигла и нека 19-годишња Несиба (на арапском: племенита), вероватно Туркиња, која се у манастиру Раковица покрстила у Катарину (на грчком: чиста) и почела да се бави проституцијом на Дорћолу, након што јој је кнез Милош вратио ствари које су јој одузеле турске старешине на пристаништу. Катарина-Ката Несиба потом је на Дорћолу изнајмила скромну кућицу, где се бавила „најстаријим занатом”. Упркос супарницама успела је да се наметне и стекне сталне муштерије.
Ускоро је, међутим, морала да иде на суд у Крагујевац јер ју је жена једног кројача оптужила да је “роспија” код које њен муж оставља целу плату; кнез Милош ју је препознао и ослобио, али се није поправила па је касније протерана у Смедерево, где је, вероватно, наставила са оним што најбоље зна.
Ускоро је, међутим, морала да иде на суд у Крагујевац јер ју је жена једног кројача оптужила да је “роспија” код које њен муж оставља целу плату; кнез Милош ју је препознао и ослобио, али се није поправила па је касније протерана у Смедерево, где је, вероватно, наставила са оним што најбоље зна.
А наставиле су и власти да се рвају са том аждајом блуда и разврата. Забрањена су окупљања на отвореном која су се завршавала “певанком и вриском”, било је забрањено псовати, није се смело ни помислити на срамотне песме и цртеже, забрањена су била и “смешанија”, односно мешање мушкараца и жена који нису у браку; ако би ти потоњи били ухваћени на делу, морали су да се венчају или да се суоче с казном.
Блуднице са децом су имале шансу да се покају, али сви остали који су били умешани у проституцију нису: полиција је редовно вршила рације по кафанама, па су проститутке и подводачи рђаво пролазили, уз писане полицијске извештаје који данас звуче комично, попут онога да је жена “курвањски свој живот проводила”, уз приложене доказе као што су “гаће од свиле са златним ширитом”.
Несрећна Бабика Влахиња са Дорћола је морала, рецимо, да се суочи са “дванаест сати апса и десет камџија”, то јест, удараца бичем. Мушкарци су добијали по двадесет пет удараца штапом по “дебелом месу”, односно по туру.
Блуднице са децом су имале шансу да се покају, али сви остали који су били умешани у проституцију нису: полиција је редовно вршила рације по кафанама, па су проститутке и подводачи рђаво пролазили, уз писане полицијске извештаје који данас звуче комично, попут онога да је жена “курвањски свој живот проводила”, уз приложене доказе као што су “гаће од свиле са златним ширитом”.
Несрећна Бабика Влахиња са Дорћола је морала, рецимо, да се суочи са “дванаест сати апса и десет камџија”, то јест, удараца бичем. Мушкарци су добијали по двадесет пет удараца штапом по “дебелом месу”, односно по туру.
Ширење "заната" на Дорћол
Ускоро су казне додатно пооштрене па су тако сада проститутке и подводачице ишле на робију од десет до тридесет дана, а ако би пренеле полну болест онда су плаћале и “видарину”.
Ово није имало ефекта. Проституција се ширила незадрживом брзином, а и виђенији варошани нису могли да одоле чарима неверства. Само што су они ишли код најбољих продавачица љубави и плаћали од пет до дванаест гроша; велика сума ако се има у виду да је 1836. године за један грош могло да се купи десет јаја или литар ракије.
Кренуле су индустријализација и урбанизација, људи су се ројили у градове, много девојака је из унутрашњости долазило да конобарише па завршавало на странпутици, и градске власти су дигле руке од борбе која је ионако унапред била осуђена на пропаст: 1871. године напокон је дозвољено отварање јавних кућа, да би се проститутке пребројале и да би се спречило ширење полних болести.
Желело се да се да нота која је куртизане и њихов занат пратила у Паризу и Бечу, где су оне биле музе.
Желело се да се да нота која је куртизане и њихов занат пратила у Паризу и Бечу, где су оне биле музе.
Али “црвени фењери” у Србији нису тињали романтично. Министар “внутрених дела” је 10. децембра 1871. године, под бројем 10072, по Књажевини разаслао распис “јавни рад блуда и блудионица”. Тако је у Београду почео да ради први бордел (куплерај) који су Срби брзо прозвали “завод за љубав”. Све је било уоквирено у правила, а закон је усавршаван и побољшаван (“регулисање проституције и терању јавног блуда”) године 1881, па 1884, онда 1900. и тако редом – све док “ђенерал” Живковић, у време Шестојануарске диктатуре 1929. године, није погасио “црвене фењере” јер је сматрао да су и они “полуга хаоса” који је био захватио несрећну Краљевину Југославију.
Епицентар елитног “курварлука” се изгледа већ тада преселио на Дорћол и преузима примат од Савамале и што се општег броја бордела тиче; највише их било у горњем делу Душанове и данашње улице Џорџа Вашингтона, која се тада звала Видинска, где су радиле сређене “јавне женске” које су тражиле вишу цену; изгледа да у ту групу спада извесна Ката коју су прозвали Шугава, а која је била лепотица и миљеница Вука Караџића (будимо реални, све су шириле полно преносиве болести, и често шугу).
За власницу једног од бордела, Марију Лордовицу, говорило се да је “готово сву генерацију Београђана пропустила кроз своју радњу”; знамо и за Бранислава Другог и његову супругу “Бувиницу“, као и за Ђоку Софијанца, којег су тако прозвали јер је шест година живео у Софији.
Дорћолци су се, разуме се, бунили и тражили да се куплераји затворе јер се народ саблажњава, али и брате мили теревенче до раног јутра. Али, до Првог светског рата стање је остало непромењено.
Проститутке су и саме имале примедбе на подводаче: те да их неисплаћују, да их искоришћавају, да их одговарају од лекарских прегледа. Њихове колегинице које би из Беча долазиле на двонедељна гостовања су потврђивале да је Западу скроз другачије и да су услови много бољи.
ПОКУШАЈИ ПОЛИЦИЈЕ ДА ЗАВЕДЕ РЕД
Око 1900. године, међутим, уведен је санитетско-полицијски надзор за жене које су у том занату, и дозвољено им је да се пријављују под другим занимањима, рецимо, као собарице, куварице, касирке, да не би било забележено шта стварно раде и да би се мотивисале да дођу.
Због слабог одзива полиција је морала да их јури, а ако би их ухватили добијале су забране излазака на јавна места попут позоришта, игранки и паркова, боравка на улици после заласка Сунца, примања малолетника и шегрта, ходања градом у “необично безобразном оделу”, вожњу у отвореним колима, стајања на вратима и прозорима. Све тако неке бесмислице.
Углавном, ако то прекрше, плаћале су казну од 120 динара или су ишле у затвор на 20 дана, а ако понове преступ – на принудни рад. Симптоматично је што муштерије нису одговарале.
Београд је тада бројао 60.000 становника а било је чак 10 бордела и 120 “јавних женски”. Што је приличан број. Били смо доста декадентни у то време.
Епидемије полних болести натерали су полицију да по Београду крајем 19. и почетком 20. века, изводи сталне рације. Из сачуваних извештаја о њима види се да, примера ради, у највећој рацији 1900. на Врачару није пронађена ниједна проститутка, а полиција Теразијског кварта послала је “известије”: “У нашем кварту ухватили смо 10 подводачица, 5 девојака које су у блудничењу затечене са угледном и познатом варошком господом… Пет девојака које су водиле тајну љубав одмах су се разбежале од сводиље тако да их нисмо могли ухитити и привести у апсану. Две девојке су побегле према Савамали, две у Варошки кварт, а пета је побегла за Панчево. Ни наш агент ни жандар нису је стигли”…
Лекарске прегледе проститутки, обавезне Законом, плаћали су газде механа у којима су радиле. А њих је највише било на Дорћолу и Савамали, где су иначе пристајали и бродари. Једна од њих била је у кући која је подигнута око 1830. и сачувана је као последњи примерак старе варошке куће Београда и репрезент источно-балканске архитектуре. Кућа је била и харем и пошта и легат и кафана и пекара, а сада је галерија која је добила име по чувеном старом фотографу („Манакова кућа“), и у њеној сталној поставци су ношње и накит из 19. века.
ТЕЖАК ПОЛОЖАЈ И СИРОМАШТВО ПРОСТИТУТКИ
Просечна београдска проститутка је имала око 20 година, обично борави две-три године у кафани, подводач је држи попут робиње, и брзо је избацује због велике потражње за “тазе еспапом” (еспап је роба за трговину).
После Великог рата бордели су неко време били забрањени, али само неко време, пошто су врло брзо поново отворени јер су иако “непожељни” били “неизбежни”.
У књизи “Продавачице тела и тајна проституција у Београду” из 1928. године наводи се да је у граду било чак 80 куплераја, од којих су неки били јавни а неки тајни, а описане су и демимонткиње које су услуживале по неколико имућних мушкараца у замену за паре и скупе поклоне.
За већину проститутки је, разуме се, све било као и пре: ужасно. Док су се власници бордела и подводачи богатили, оне су живеле у ужасним условима. Газде су им наплаћивале све, од хране преко смештаја до прања рубља, и оне су практично радиле ни за шта, и сваким даном биле у све већим дуговима према својим “власницима”. На крају су их газде продавале као стоку на пијаци.
Полицијски извештаји из тог времена показују да је у прљавим “касарнама” (већим собама) претрпаних “завода за љубав” било сабијено и по петнаест жена, у мањим собама и по пет-шест. Дешавало се и да две спавају у истом кревету.
У књизи “Продавачице тела и тајна проституција у Београду” из 1928. године наводи се да је у граду било чак 80 куплераја, од којих су неки били јавни а неки тајни, а описане су и демимонткиње које су услуживале по неколико имућних мушкараца у замену за паре и скупе поклоне.
За већину проститутки је, разуме се, све било као и пре: ужасно. Док су се власници бордела и подводачи богатили, оне су живеле у ужасним условима. Газде су им наплаћивале све, од хране преко смештаја до прања рубља, и оне су практично радиле ни за шта, и сваким даном биле у све већим дуговима према својим “власницима”. На крају су их газде продавале као стоку на пијаци.
Полицијски извештаји из тог времена показују да је у прљавим “касарнама” (већим собама) претрпаних “завода за љубав” било сабијено и по петнаест жена, у мањим собама и по пет-шест. Дешавало се и да две спавају у истом кревету.
Законом је одређено да газда бордела мора да се исели из зграде у којој се налази, да мора да се обезбеде хигијенски услови и амбуланта, али авај!
Тада су и феминисткиње кренуле да спасавају жене, да их преваспитавају, да их обучавају за занате у којима неће бити израбљивани као до сада, а проституција је 1934. године забрањена законом у Краљевини Југославији.
Наравно, наставила је да постоји. Постоји и данас.
Тада су и феминисткиње кренуле да спасавају жене, да их преваспитавају, да их обучавају за занате у којима неће бити израбљивани као до сада, а проституција је 1934. године забрањена законом у Краљевини Југославији.
Наравно, наставила је да постоји. Постоји и данас.
ЗАКЉУЧАК
Нема коментара:
Постави коментар