Историја Тројанских планина

                                                                  „Лаж је – религија робова и господара. Истина је –                                                                           бог слободна човека.“

                                                                    МАКСИМ ГОРКИ
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

О географски карактеристикама Тројанских планина можете прочитати овде...

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Мудре изреке о историји

• Историјске књиге које не садрже лажи су изузетно досадне.

Анатол Франс

• Од историје учимо да од историје не учимо.

Хегел

• Историја доказује да историја може да докаже све.

Волтер

• Балканци производе више историје него што је могу потрошити.

Винстон Черчил

• Срећни ли су народи који имају досадну историју.

Монтескје

• Историја је низ лажи са којима смо се сложили.

Наполеон Бонапарта

• Историја ће бити блага према мени, јер је ја намеравам писати.

Винстон Черчил

• Они који се не сећају прошлости су осуђени на њено понављање.

George Santayana

• Историја је забелешка, већином лажна, догађаја, већином неважних, који су забележени од стране владара, већином кретена, и војника, већином будала.

Ambrose Bierce

• Истина није у чињеницама, већ у складу између чињеница.

Тагора

• Да није обмана, човечанство би изумрло од очаја и досаде.

Франс

• Историја је свеукупан збир чињеница које могу да се признају пред јавношћу.

Аденауер

• Кад против неког лика човек не би могао да каже ништа сем онога што може да докаже, историја не би била ни написана.

Семјуел Џонсон

Порекло имена овог планинског ланца 
- историјски преглед -

Као и многи други топоними на динарском и балканском подручју тумачења о самом називу, као и пореклу назива проклетијског ланца била су, а и даље су подложна променама и различитим тумачењима.* Званична историја не признаје или се не бави у довољној мери проучавањем историјских доказа. Сваки покушај да се дође до нових сазнања бива извргут руглу и омаловажавању. Али да кренемо редом.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
* Тако ова планинска скупина поред свог најраширенијег назива Проклетије (Bjeshkët e Nemuna) има и више локалних и регионалних назива - од којих се неки односе на целу скупину, а неки само на одређена географска подручја.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Данас су најчешће коришћени називи:

Проклетије (спски)
Bjeshkët e Nemuna (албански),
Alpet shqiptare (албански),
Accursed mountains, Albanian Alps (енглески).

Mons Bertscus

Најстарије записано име ових планина је Mons Bertiscus**, и оно се налази на карти коју је израдио Птоломеј одн. Птолемеј (Клаудије Птоломеј или Claudius Ptolemaeus, рођ. иза 83.– умро 161. пр.н.е.), старогрчки математичар, земљописац, астроном, и астролог који је живио у Александрији, у Римском Египту.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
**Име berticus се до данас задржало у ботаничкој знаности као bertiscae - термин којиме се означавају ендемичне врсте које имају locus classicus (класично мјесто/налазиште) у овим планинама, као што су то нпр.Valeriana bertiscae, Crepis bertiscae, Draba bertiscea, Iris bertiscae и др.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Beriseldi

У неким касније израђеним старим картама умјесто назива Beristicus појављује се Beriseldi.

Тројанске планине

До 1907. године, Проклетије (планине у Црној Гори, Србији и Албанији), су се звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име, Тројанске планине, и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

До 1907. године, Проклетије (планине у Црној Гори, Србији и Албанији), су се звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име, Тројанске планине, и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских народа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћенцо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Mapa Ilirukuma“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Monti Troiana“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе.

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинама да име Проклетије, а те планине су тако звали Арбанаси на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, када им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. века, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН. Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, пољско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско...

Млетачка карта из 1690. године приказује Тројанске планине на територији северно од Скадра.
Monte Troiani - Тројанске планине (данашње Проклетије - по Јовану Цвијићу) су на карти.
Откуд данас један од врхова Проклетија носи назив Тројан ?
Откуд Тројанске планине на Балкану на овој географској карти из 17. века !??
Колико лажи садржи савремена "историја" ???

Поглед на сва три Тројана. Овај скроз 

десно је највиши врх,

Велики Тројан (2190 m).

Шупља врта на врху Тројана

Географска карта, израђена 1690, бакрорез, колониран, аутор: Vincenzo Coronelli

Детаљ

Географска карта, израђена 1693, аутор: Vincenzo Coronelli

Детаљ

Европски Јужни Алпи

У недостатку другог назива, чини се како је немачки ботаничар и фитогеограф August Grisebach (1814-1879.) први године 1839. употребио термин Алпи као синоним за планине у проклетијској планинској групи.

Француско-аустријски научник Аmi Boué (1794-1881) написао је о Проклетијама: Најнеобјашњивији, најнеприступачнији и најдивљији планински ланац на Балканском полуострву, у Европи. Јужни Алпи Европе!

Grisebach и Boué, дакле, у својим делима очито нису имали намеру да говоре о имену овога планинског ланца, већ су, чини се, искључиво због сличности морфологије, користили овај термин, упоређујући Проклетије с класичним европским Алпима. Иста ће се ситуација понављати и у каснијим раздобљима, када ће многи истраживачи и путописци Проклетије упоређивати са сличним планинама које су им од раније биле познате - као што су то биле Алпи - што ће на крају довести до појаве и до употребе назива Албански Алпи.

Alpet Shqiptare (Албанске Алпе, одн. Северноалбанске Алпе)

Албанци ове планине зову и Alpet Shqiptare (такође и Bjeshkët e Alpeve Shquiptare), што значи Албански Алпи. Исти назив користио се у прошлости, а такође и данас, у више свјетских језика (енглески, немачки, италијански, француски и др.) С обзиром како се просторно највећи део Проклетија (најмање половина), као и њихови највиши врхови налазе на данашњој државној територији Албаније, те на претежно албанском националном супстрату (барем три четвртине), овај назив носи одређену тежину, иако је деломично и искључив с обзиром на остале ентитете (државе) на овоме подручју, који се не идентификују с термином албански.

Коришћење назива Албански Алпи, а такође у неким језицима и Северноалбанске Алпеима традицију у употреби од стране британских (Albanian Alps, North Albanian Alps) i немачких географа (Albanischen Alpen, Nordalbanischen Alpen), који су међу првима научно истраживали ове планине. Додатак "северне" не користи се у албанском језику, међутим на њега је ипак могуће наићи у албанским ненаучним текстовима, као пр. Алпе севера - Alpet e veriut.

У италијанском и француском језику у називу се не користи придев "северни" већ су то Alpe albanese (ит.), Alpes albanaises (фр.).

Док се у извештајима Немачко-аустријског алпског друштва (Deutsche und Österreichische Alpenverein) из 1931. године још увек користи термин Северноалбанско горје (Nordalbanisches Gebirge), већ коју годину касније се ово подручје у извештајима планинарских експедиција назива Северноалбанским Алпима.

Јован Цвијић користи варијанту овога назива - Арбанашки Алпи.

Санџачке Проклетије

Парцијални назив који би се односио на део Проклетија који гравитира некада-шњем подручју Но- вопазарског Санџа-ка, ономе његовом јужном делу који је током распада Ото-манског Царства, одлукама Берлин-ског конгреса (1878.) припао Црној Гори и после тога често називан и црногорским Санџаком. Тако су и плавско-гусињске Проклетије биле административни део отоманског Санџака, а и данас су део санџачке регије. Део Срба и Црногораца муслиманске вероисповести тако назива, а део тих људи такође настоји промовисати назив Санџачке Проклетије. Неоспорива је чињеница како је северни део Проклетија део санџачког подручја и како су то такође и санџачке планине, попут Љубишње и Златара (који је, међутим, такође и рашки), али се Санџачке Проклетије, као термин, готово и не могу пронаћи у озбиљнијој литератури (осим неких појединачних иницијатива муслимана, као реакција на промовисање назива Албанске Алпе.

Фалсификовање историје

Да се вратимо академијку Цвијићу и његовом "доприносу", када је одлучио да Тројанским планинама да име Проклетије, а те планине су тако звали Арбанаси на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, када им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. века, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

У уџбеницима из којих уче наши ђаци и студенти пише – да је легендарна Троја (Илиј) била у Малој Азији, што су фалсификовале колонијалне романске и германске државе, а што је „научно“ објаснио немачки „истраживач“, Шлиман, записавши – да је легендарни град Троја (Илиј) био у Малој Азији. И у целом свету је то прихваћено, а ученик виших разреда основне школе, кад би погледао стару географску карту из Венеције, схватио би да то није тачно – јер су Тројанске планине биле на Хелму (Балкану), поред града Троје, на месту данашњег Скадра у Албанији. Ту једноставну чињеницу научници у словенским земљама, а и словенски државници занемарују, а потврда да је Троја (Илиј) била на српској земљи и њене, Тројанске планине поред ње, такође, на српској земљи, мада је та чињеница непобитна. Како је могао проф. Филозофског факултета у Београду и руководилац Византолошког института, проф. др Радивој Радић, написати у својој књизи „Клио се стиди“, да Срба није било у древним временима и да су дошли на Хелм (Балкан) теку у 7. столећу Нове ере - право је чудо над чудима!

Интересантно је да је у школама и на универзитетима у Србији у наставни програм унесен тај фалсификат, да су Срби досељени на Балкан из Русије у 6. и 7 веку, а у руским уџбеницима пише да су Руси досељени са Балкана у Русију!?

Тројански рат је био око 1.300. године пре Христа и већ та чињеница одбацује тумачење да су Грци освојили Троју, јер постоје поуздани подаци са су се они на Балканско полуострво уселили у 7. или 8. веку пре Нове ере, дакле 400 или 500 година после Тројанског рата.

Хомеров еп Илијада

Хомер

Хомерова "Илијада", најчувенија древна песма света, садржи десетине података, који, недвосмислено, упућују да је реч о српској територији где је град Троја и да она није могла бити у Малој Азији, како је то наведено у историјским уџбеницима сваке државе. Оно што још више запрепашћује јесте Херодотова тврдња да су Грци стигли на Балкан у 8. веку п.н.е., а тројански рат је био у 13. веку пре нове ере.

Превод "Илијаде" и "Одисеје", чувеног српског хеленисте, професора др Милоша Ђурића препевао је у српски десетерац Слободан Јарчевић. Хомерови стихови преливени у ово магично и моћно изражајно средство српске народне књижевности јасно упућују на закључак да су плод древне српске баштине.

Жеља да се "Илијада" препева у десетерец закупљала је и раније многе српске песнике, због лепоте и изражајне снаге овог српског песничког израза.

Српском десетерцу дивили су се највећи умови Европе, а посебно велики Гете.

Највећи српски песник Петар Петровић Његош препевао је само 16 страница "Илијаде", јер је истовремено писао своја дела, имао државничке обавезе и млад преминуо.

Тројански рат - обрачун српских државица

Значи, Грци нису могли учествовати у тројанском рат. Стих у "Илијади" обавештава да сунце с истока обасја Трачке планине, па тек после град Троју. Значи, Троја је западно од планина у Бугарској и Моравској Србији.

Занимљиво је да у Хомеровој „Илијади“ постоји стих, у којем се описује град Троја и планине у њеној близини. И та слика открива, управо, град Скадар (Троју) и Проклетије (Тројанске планине), које се у „Илијади“ зову – Ида. То је неоспорно – да је у стиху реч о Проклетијама, јер се каже да Бог посматра те планине с Трачких планина, а Трачке планине су у Србији, те Бог не би с њих могао посматрати неке планине у Малој Азији, јер је измеђ Трачких планина и Мале Азије (Шлиманове Троје) Егејско море. Тако, Трачке планине у „Илијади“ одгонетају место древне Троје, јер се у овом стиху каже, да се планине око Троје и Троја виде с Трачких планина. Види се и море иза града Троје. Како је ово измицало хеленистима?

Погледајмо стих:

„Земљотресац боже Посејдоне,
Моћни боже чудио се бици,
Чудио се и борбама љутим,
Јер сеђаше на највишем врху,
А на врху горе Трачког Сама,
Видео је он планину Идску,
Видео је Пријамова града
И видео све ахејске лађе“ – стр. 227. другог тома.

Тројански рат је био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља у дубини Балкана. У Хисарлику није могуће пронаћи планину (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно са Тројом и морском обалом, како је то све посматрао с Трачког врха (на Шар планини). Управо са Шар планине и са Кораба се могу видети Проклетије, Троја и обала Јадрана, како то описује стих из „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику.

На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, што је река Дрим, док је антички Скамандар данашња река Бојана. У "Илијади" се спомиње и река Јадран у Србији, поред Јадранске Моштанице. Сад се та река зове Јадар.

Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“. Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:

„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.

Фоча, град у Босни, није реч из турског језика, него су Фочани били племе у Тројанском рату. Дарданци, Ликијци, Трачани и друга балканска племена су тројански савезници и стижу до Троје на коњима или пешке. Да су ишли у Малу Азију, ишли би бродовима. Ахил, као чобанце, стиже с овцама до Троје и побеђује тројанска три борца. Да је Троја била у Турској, путовао би лађом. Енеј није из Азије јер је рођен на обалама Марице. Дрво запис из Шумадије описано је више пута - с истим одликама као и данас. У "Илијади" се излива пола часе пића за покој душе преминулог. Племићи и војсковође су могли да носе данашњу црногорску одећу - црвено-плаво-бело.

Околина Троје с планинама затрпаним снегом и ледом, а у Турској је суптропска клима. Поред много других српских трагова у "Илијади", важан је и податак да је "Илијада" преведена на грчки тек 560. године пре нове ере.

А у то време се тек стварао латински и других језика у Европи није било. Западноевропски су створени од 12. до 19. столећа нове ере, као и мађарски и румунски. Све о језицима пише у енцклопедијама - само словенски нису вештачки.

У следећим стиховима се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља:

„Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту,
Реци вировитој, што Див је бесмртни роди,
Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.

Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује. Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у Антици, као и данас:

„Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе,
Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир,
Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло.
Јегуље и друге рибе у води стану да гину,
Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.

Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине.

Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током. Погледајмо:

„Који од Зелије беху, 
од Идске најниже стране,
Имућни људи што црну Есепову пију воду,
Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли,
Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

Ако се зна да су Пеони живели око средњег тога Вардара, онда је тачно да им је Скадар био на северозападу, како се у „Илијади“ одређује положај Троје. Пеонски вођа је био Астеропеј и он је своје војнике водио до Троје пешке. Да је Троја била у Турској, како тврди Шлиман, онда би Пеони морали да преплове Егејско море и не би путовали само пешке, како то пише у „Илијади“. Јаћимовић наводи и студију о Троји Аристида Вучетића, у којој је упозорење, да је Дарданија, којом је владао Пријам, имала излаз на источну обалу Јадрана, у данашњој Далмацији. Према томе, тешко је поверовати у Шлиманову тврдњу, да је главни град те Дарданије био на Хисарлику. Била би то огромна држава и онда се на Балкану и Малој Азији не би налазиле толике државице – учеснице у Тројанском рату.

Српски погребни обреди у „Илијади“

У „Илијади“ су описани српски погребни обреди – они којих се Срби придржавају и данас и један упражњаван до Средњег века. Препознају се у стиховима о погибији највећег тројанског јунака – Хектора. Као и данас, жене су се, после смрти рођака или супруга, облачиле у црно. Први обред је нарицање, или тужаљка, за покојником. Једна жена гласно нариче, а друге је, плачом и тишом кукњавом, прате. Данас је тај обичај присутан код Срба – највише у Црној Гори, Херцеговини и Босни. У овим покрајинама би и данас жене плакале за Хектором, као што је то чинила његова мајка Хекаба – пре више од три миленијума:

„Тужњаву болну Хекаба међ’ женама тројански поче:
‘Сине, јадне ли мене! А зашто да несрећно живим,
Кад ми погибе ти? У граду, дању и ноћу, ти ми бејаше понос…
’Тако тужећи рече, а за њом су ридале жене,
Тако ридајућ’ рече и тужењу подстакне другу.
Кад већ мрца увезу у дворове славне, на одар,
Метну га пробушени, а поставе уз њ певаче,
Тужњаве зачињаче, и запеваху они
Запевку болну, а жене иза њих стану да плачу.
Од њих белорука Андромаха прву тужаљку почне,
Хектора рушивојске у рукама држећи главу…“

Хекторова супруга Андромаха, што се чини и данас за умрлим супругом, наставља тужаљком:

„Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене
У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић,
Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он
До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити
Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше,
Честите жене му брањаше и луду му децу!…
Хекторе! А највећи бол ће остати мени,
Јер ми ниси руке са самртног пружио одра,
Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“

Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји.

„Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. века после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб):

„А кад се искупе већ и сви се заједно нађу, 
Најпре руменим вином угасише ломачу целу, 
Свуда куда је снага силовитог допрла огња, 
Потом беле, браћа и другови, сакупе кости, 
Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе. 
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег, 
Гримизним покровима и танким покрију ковчег, 
У раку ископану тад спустише њега, а озго 
Камења крупног, они навалише – један на други. 
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре, 
Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим. 
А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом 
Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу 
Онде у дворима Диву драгога Пријама краља. 
Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.

Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану.

Треба одати признање Милутину Аћимовићу што је у старогрчком језику „Илијаде“ препознао српске речи. Тиме је потврдио, да је др Олга Луковић – Пјановић била у праву, кад је у свој докторски рад на Сорбони унела податак, да су многе речи у грчком језику позајмљене из српског језика:

Хомерове речи - српске речи

1.  видо, виде види
2.  воле, волило воља, волети
3.  вионо, воино вино
4.  веидо, веиден видео, виђен
5.  доко мои доказ мој
6.  дао, тхао дао, дај
7.  доине дојење
8.  зала, зазли жалост, жалити
9.  котуле котао
10.  миликос мио
11.  меиес месец
12.  мили мили, мио
13.  омилиа омиљен, мио
14.  плими плима
15.  проселео преселио
16.  подарки дарови
17.  свиниа свиња
18.  свекуро свекар
19.  свекура свекрва
20.  треси трести
21.  тета тетка, тета
22.  тлао тло
23.  хромос гром, громови

Званична историографија потпуно занемарује српску историју пре Немање, који се појављује тек у 12. веку Нове ере. Званично се следи само оно што је о Србији писао Константин Јиречек, један од најамника Бечко-берлинске исотријске школе. Он оспорава српско староседелаштво Срба на Балкану, па зато није спомињао Србију – основану 490. године, с престоницом у Скадру. У овом античком српском граду, који се звао и Троја, и Илиј, столовале су српске династије: Свевладовићи, Светимировићи и Оштривојевићи, од 490. до 1171. године. Занимљиво је, да је о преднемањићком Србијом писао и католички свештеник Андрија Качић-Миошић у 18. веку, али се југословенска историографија оглушила о ту чињеницу. А он је, у својој књизи: „Присвитлом господину“, навео већину српских владара у Скадру.

На Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано је прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе.

Географске одреднице Троје по Хомеровом епу Илијада

Хомер је, у „Илијади“ дефинисао веома прецизне геометријске правце ваздушном навигацијом божанских кочија. Правци су дефинисани на основу сунчевог координатног система; ПЛАНОМ СА ПЛАНИНСКОГ врхунца Ловћена (Гомеровог и Тројанског Алимпија).

Најмањи основни угао који Хомер користи за навигацију је картографски угао од 11°15’., што је ¼ угла од 45⁰.

Такав геодетски опис је веома препознатљив са врха Алимпија (Ловћена) до ушћа река Симонети и Скамандра, данас Мораче и Зете:

Па ободе коње она, и полете они одма, (Са Алимпија)

По сриједи измеђ земље и мед неба звјезданога
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
А кад стигну они Троји и до двије рјеке тамо
Ту гдје вале удружују Симосије и Скамандро.
Ондје коње заустави бога Јера (Хера) бјелих руку,
Испрегне их из кочије и у маглу зави густу.

                                       Илијада В 768-776 (Превод: Новак Андесилић)

Под истим овим углом је и навигација богиња Перунике (Ириде),и Афродите са брега од Скамандра (Скадарског језера) према Алимпију:

Ареја Налета нађе где лево од војишта седи,
копље му беше у магли и брзи његови коњи.
Она паднувши тада на колена пред братом стане
много тражит’ и молит’ за коње са начелком златним:
»Драги мој брате, ти ми помози и подај ми коње,
360 да се одвезем на Олимп, где бесмртни богови седе.

Илијада В 355-360 (Превод: Милош Ђурић).

Оријентација ова два угла је урађена на основу паралеле: Алимпије - Иљин град.

НАВИГЦИЈА ПОД УГЛОМ ОД 15⁰ (¼ УГЛА ОД 60⁰)

На истом геодетском прилогу приказана је и картографска навигација бога Дива, - са Алимпија, данас Ловћена, - на врх Тројанске планине В(Иде). Гаргар, данас врх Вила у планинском масиву Жијево, у племену Кучи.

Па ошине бичем коње и полете они в(ј)-етром,
Баш по среди мед земљицом и звезданим ведрим небом.
Брзо стигне он до В(Иде), вреловите, легла звјерки;
До Гаргара, луг гдје му је и мирисни олтар свети.
Отац људи и богова ту устави коње силне,
Зави их у густу маглу кад испрегну из копчије.
Па на врху планинскоме поносито он засједе;
Гледећ' испод град Тројански, и Ахејске лађе гледећ'

Илијада VIII 45-52 (Превод: Новак Андесилић)

Ово је само дeо Хомерове картографске навигације, од бројних праваца опеваних у стиховима "Илијаде".

Да је „Илијада“ описала ратове између држава српских (словенских) предака и да је она писана на старом српском (словенском) језику, сведоче сачувани подаци. Тако и наредба грчког краља Пизистрата из 560. године Пре Нове ере, којом је тражио да се „Илијада“ преведе на грчки језик. То је најбољи знак – да није писана на грчком језику, а није могла бити ни на латинском језику, јер је латински створен тек у том 6. веку пре Нове ере, о чему је и податак у „Енејиди“ римског песника Вергилија из првог столећа Нове ере. А да није „Илијада“ могла бити написана ни на једном западноеворпском језику, мађарском, скандидавском, или румунском – податке нам пружа свака енциклопедија, у којој је описано да су сви споменути европски језици створени тек од 12. до 19. века Нове ере. Само је италијански створен мало раније – у 11. веку Нове ере.

Хомер је стиховe "Илијаде" посветио визурама и путањама богова са планинских врхова Троје. Дуго сам проницао у чему је смисао оволиких видика и путања богова кроз Троју, обзиром да је научна сугестија и пропаганда била толика јака у "доказима" да је Хомер, односно Геометар, био слеп. Али нешто се слутило! Поготову што се ништа није знало о Троји, ништа о Хомеру! Питање је како и зашто?

"Читам по ко зна који пут “Илијаду” преводим је на наш шеснаестерац – дупли осмерац. Али стално размишљам о толиким путањама богова по земљи. А онда заинтересује ме Хомеров опис бога земљотреса – Позидона који визира са Трачкога Сама (Орјена)" - (размишљања Новака Андесилића, преводиоца)

Цијела се са тог врха могла видјет ((В)Ида гора
Видио се град Пријамов (Илиј) и Ахејска лађа бројна.

Илијада XIII 13-14

А онда Хомер описује његову специфичну путању са највећег врхунца Трачкога Сама у морску пећину у којој му се налази божанска кочија - са божанском навигацијом. Одакле че кренути потопљеним приобаљем Троје.

- Три пут, ногом, он коракне, и четвртом стигне циљу
граду Еги, гдје му двори леже мору у дубину
златни, славни и блистави, који никад пропаст неће.
Кад Посидон тамо стиже, медоноге коње преже
Своје коње брзоноге позлаћених дугих грива

Илијада XIII 20-25

А онда Хомер поново говори о геометријској размери у простору. Наиме, између Еге (Плаве шпиље) и Ахејског табора налази се још једна морска пећина. Она се налази на половини ова два топонима – на пола путног правца. Данас је то Петровачка пећина, која се налази уз обалу Петровца. Ту Посејдон оставља морске кочије. Пошто му је друга половина правца копно, он се »пешке« упућује према Ахејском табору.

После проласка морском кочијом (навигацијом) кроз потопљено приморје, земљотресац "оставља" морску кочију у Петровачкој печини и истим правцем продужава према Ахејском табору:

У затону пространоме, у тјеснац је спиља једна
На сред пута Позидону – измеђ Имбра и Тенета.
Земљотресни ту господар заустави коње вране
Испрегне их из кочије и бесмртне даде хране.
Па им ноге онда спути некиданом пути тада
Неломљиве златне пути, док чекају господара,
Па Ахејским запути се таборима и лађама

Илијада XIII 31-38

Пећина се налази између Имбра (данас полуострва Грбља и Тенета (данас Улцињске ривијере).

Балканска племена учесници Тројанског рата

Хомер (VIII в.п.н.е.) у својој Илијади, где је опевао многе јунаке разних народа Балкана и Мале Азије, у другом певању, описује Ахејске лађе (484-785). Као народе набраја Ахеје, Данаје, Аргеје, Миноје и др., док у Тројанске чете (786-877) убраја Пелазге, Дардане, Трачане, Пеонце, Фриге, Мисије са Дунава, Меонце, Карце, Ликијце и др.

Ипак, Херодот (485-424 г.п.н.е.) је тај који је као творац прве историјске композиције у свом знаменитом делу „Историја“, дао прецизне податке о ствараоцима нове културе на Баклкану и Егејском базену. Овај генијални човек учинио је прелаз од легенде ка историји и његов рад представља не само високо књижевно него и историјско дело. Ти знаменити ствараоци су Хиперборејци, Јоњани, Карци, Лелеги, Ликијци, Лувијци, Дардани, Тројанци, Минији, Хетити, Лиђани, Трачани, Пеонци, Трибали, Бриги (Фриги), Мизи, Пелазги и Македонци.

Карта Палеобалканских и Егејских популација

Хиперборејци (Северци) – Дануни (Подунавци) су били најсевернија палеобалканска популација о којој су писали (VIII в.п.н.е.), Хесидот (VII в.п.н.е.), Херодот (484.-425. Г.п.н.е.) и многи други. Тако Херодот на пример износи да: „О Хиперборејцима не знају да кажу ништа ни Скити, ни други народи из тих области, осим Иседонаца донекле, а највише знају о њима становници Дела“. Исидонци су били Скитско племе, а данас се једно финско племе зове „Исет Донци“, који су вероватно у доба Херодота живели поред реке Дон. Према Херодоту Скити су велики ратоборан и распрострањен народ, који је живео у југоисточној Европи. Они су били између Дунава, Црног мора и Каспијског језера и живели најчешће номадским животом.

Скити су присутни на Дунаву и 512. Г.п.н.е., када су против њих ратовали Персијанци у њиховом походу на Балкан. Лирски песник из Тебе Пиндар (522.-442. Г.п.н.е.) у Питији о Хипербореји истиче да је то земља са благим поднебљем. Њени становници не сеју и не жању, не граде куће и не трпе невоље старости, болести и ратова, већ су блажени, праведни, мудри и побожни. Они воле песму и игру. Посебно поштују Аполона, коме приносе на жртву дивље магарце.

У току даље историје губи се етноним Хипербореји за становнике и територију између Дунава и балканских планина. Јављају се, међутим, синоними Миси и Мезија уза популацију овог дела Балкана.

Међу Тројанске савезнике Хомер набраја „Криволуке Пеонце, Карце, дивне Пелазге, Кауконце, Ликијце и љутице Мишане (тј. Мезе)“. Он такође у XIII спеву о Мишанима говори као о „борцима изблиза“

Међу палеобалкански популацијама Централног Балкана, Бриги заузимају значајно место, а међу Мало-Азијским Фриги.

О Бригима Херодот (VII, 73) даје следеће информације: „Фрижанима је, по причању Македонаца, у време док су становали у Европи и били суседи Македонаца, било име Бриги, а кад су се преселили у Азију, променили су истовремено и име и Завичај и назвали су се Фрижани.“

Према археолошким и историјским истраживањима, највећи број аутора (Strabon VII, 7, 9; Папазоглу, 1957.; Гарашанин, 1983,, 467-170) прото-Бриге лоцира на простору између Преспанског и Охридског језера, Драча, Јужне Албаније и Епира, или прецизније у горњем делу реке Еригон, а њихови суседи су били Енхелеји, Партини, Линкести и Деуриопи. Главни град Брига је био Кидрај на северо-западу планине Варнус (Баба, 2177 m) поред Преспанског језера.

Долазак Брига на просторе Балкана, највероватније је уследио са севера, са таласима индоевропских миграција, средином или крајем II миленијума п.н.е. Бриги су били индоевропски народ, сродан Трачанима.

Међутим, веома су присутни у Мало-Азијским збивањима, а пре свега у тројанском рату 1183.-1183. г.п.н.е.

Према Херодоту Трачани су после Инда, највећи народ на свету и били би непобедиви да су били сложни и имали једног поглавара. У праисторији су држали цео простор Балканског полуострва између Дунава, Црног и Егејског мора, а на западу до границе Илирских земаља, које су досезале углавном до Дрине. На северу насељавали су данашњу Румунију, Мађарску и Украјину (Hoddinott, 1981.). Њихово порекло се није могло утврдити, као ни област из које су дошли на Балкан. По Хомеру све земље северно од Тесалије су Тракија. Трачани су били савезници Троје у рату против Хелена.

Класични и каснији литературни подаци о Трачанима су веома оскудни, али најновија антрополошка истраживања многих научника са Балкана, после Другог светског рата установила су, да је порекло Трачана са Кавказа. Они су на југоисток Европе у Балканско-Карпатски регион дошли у неолиту, преко Мале Азије, Црног мора и Дунава, а пре свега Вардарско-Моравском долином. Утврђено је да су Трачани били веома способни земљорадници и рудари, заједнице социјалне зреле структуре, али један етнички амалгам различитих народа, који су се временом од око 2000 година постепено асимилирали. Заједнице у Македонији и на северном Егеју, у класично доба, од стране Хелена, добиле су назив Трачани. Како су се они међусобно звали није познато. Међу многобројним племенима најпознатији су Гети, који су веровали да су бесмртни. Живели су између Хема и Дунава, а затим се преселили преко Дунава и добили име Дачани. У Доба Демостенаимали су три државице. Од осталих племена ту су Траузи, Скирнијиди, Нипсејици и др.

Међу праисторијске народе Централног дела Балкана убрајају се и Пеонци, а њихова земља се звала Пеонија. Родоначелник Пеонаца и њихов краљ је епонимни херој Пеон.

Пеони су насељавалиБалкан јужно од Дардана, између Трачана, Пелагонаца и Македонаца. Живели су у средњем току реке Аксиј (Вардар, око река Еригон (Црна) и Астибос (Брегалница) у чијим је водама обављено обредно крунисање пеонских краљева, као у долини Стримона.

Од посебног значаја су Минијци, који су културу Подунавља пренели преко Македоније, Тесалије, Беотије, Пелопонеза и Егеја до Лиубије. Томсон (1954., 124-135), као и многи каснији истраживачи сматрају, да су ратоборни Минејци посебан етнос и да су мигрирали из Подунавља у II миленијуму п.н.е., што се може пратити археолошким налазима. Из Понудавља, Минијци су ишли на југ долином Повардарја и источним падинама Олимпа, или преко Епира, и стигли у југоистоични део богате Еолске тј. Тесалске равнице. Касније су се прошириле све до Коринтског залива и Елиде на Пелопонезу .

Тврди се да су Минијци носиоци палеобалканске глосологије са Подунавских простора ка југу и творци културе „Димини“, по истоименој локацији у Тесалији.

Минијци су у археологији познати као по мегалитским утврђењима насеља. У Диминијуму се међу грађевинама први пут појављује и тип „мегаронсе куће“ кој се као најстарији тип ове врсте у Европи појављује на локалитету Вучедола на Дунаву (Тасић, 1995.). Састојала се од две собе у континуету. Према Папаставроу прва соба је имала трем на стубовима, док је друга соба имала у центру округло камено огњиште и два дрвена стуба, држача крова. Неки аутори сматрају да су носиоци културе Димини били први индоевропски народи који су мигрирали са севера, конкретније из Подунавља и да су били сродни онима који су сазидали први град Троју. Већи број истраживача се слаже да Минијци нису били Хелени.

Цивилизација коју су створили староседеоци Балкана и Егеја, била је ненасилна и по суседе мирољубива. Сматра се да је постојача већ око 2500 година на Балкану, када се око 1600 г.п.н.е. изненада појавила најезда безимених досељеника. Историјски народ Хетита из Мале Азије ове дошљаке у регији, у XIII в.п.н.е. означава као Ахиаве односно Ахејењ. Ахеји су били народ пастира и земљорадника и населили су се у југозападном делу Тесалије, око реке Сперхеј у области Фтиотиди.

Сматра се да су житељи егејских острва Крита и Киклада, досељеници из Мале Азије (Карци, Лелеги и Лиђани) и Либије тј. Африке прединастичког доба Египта. Назив етнонима добили су по митском краљу Миноју, који је био Зевсов син са Еуропом, ћерком феничанског краља Агенора. Миној је живео у херојско доба, а њега усвојио краљ Крита Астерион. Био је славан и праведан краљ, добар законодавац и судија душа које силазе у подземни свет, Тартар. Био је савременик Персеја и Асклепија. Владао је Критом три генерације пре почетка тројанског рата, што потврђује и Херодот (VII, 171) који истиче:...“а три поколења после Минојеве смрти дошло је до Тројанског рата, у коме су Крићани указали помоћ Менелају и показали се као велики јунаци...“

Миграција Минијаца у II миленијуму п.н.е.

Међу палеобалканским популацијама јужног Балкана у последњем веку значајно место заузимају научна историјска, археолошка и лингвистичка истраживања Пелазга. Према Херодоту (II, 56), Пелазги су настањивали земљу Пелазгију, што је назив за касније име Хеладе.

У прастаро време Пелазги су имали седиште око Додоне у Епиру, а затим су се проширили у Еолију, каснији назив за Тесалију, Атику, Пелопонез и на Егејска острва, тј. на Балканско полуострво од 36о до 40о северне географске ширине. Ова географска ширина се поклапа са линијом коју чине на југу Пелопонез, а на северу Олимп, Хасиа и Пинд. На северу од Пелазгије, од 40о до 41о налази се Македонија и Енхелија, северније Бригија, Пелагонија и Тракија, а још северније Бореја и Хипербореја.

Пелазгију су насељавала разна племена. Са севера према југу то су: Теспрочани, Пераиби, Магнети, Минијци, Лапиди, Тироиди, Акарнани, Локри, Беоти и Атичани у континенталном делу. На полуострву Апис (касније Пелопонез) били су Аркади, Егијалци, Кавконци, Лелази и Јоњани. Пелазги на Егејским острвима звали су се Лименеји Лезбијици, Самљани, Хији и други. На острвима у Јонском мору живели су Кари и поново Лелези и друга племена.

Сматра се да је сеоба Пелазга са Кавказа и Каспијских простора уследила око 3500 г.п.н.е., када су се упутили у два супротна правца у смеру истока и запада. Источно крило на челу са краљем Титоном сазидао је град Сузу у Месопотамији, са познатом тврђавом Мемнонион, названу именом његовог сина Мемнона (одлучни), док се Титонова жена звала Кисија. Западно крило под вођством брата краља Титона, краљем Пријамом ишло је Анадолско-балканским правцем, те се доселило у земље Егејског базена, на обале Мале Азије, Балкана и Егејских острва.

Поједини историчари и лингвисти сматрају да су Пелазги, Етрурци и Лиђани сродни народи, те истичу њихове родбинске везе, посебно веома блиске односе владара земаља Пелазга са Пријамовом Тројом и династијом месопотамијског града Суза.

Главни град Пелазга на Балкану тј. у Пелазгији, касније названој Хелади, извесно време је био Арг у Тесалији, са акрополом Ларисом. Владар је био Теутам. Ова пелашка династија дошла је из Ларисе у Троју. То су били унуци митског Тројанског краља Теутама и Пријамови наследници.

У току средњоминојске епохе, док је „егејска цивилизација“ била на врхунцу, око 1600 г.п.н.е. дошло је до сеобе Ахејаца, или Ахеја, касније, у VII в.п.н.е. названих Хеленима. Било је великих лутања око прошлости Ахејаца као и разних историјских и политичких шпекулација.

Ахејци су индоевропског порекла. Они су из своје прапостојбине Кургана, између Аралског и Каспијског мора, кренули северозападним правцем за Европу, према Панонији и Јадранским обалама, па су се преко планинског масива Епира, Додоне и Пинда доселили у Еолију (Тесалију), где су као староседеоци живели Пелазги (Томсон, 1954., 283). Прве историјске информације о Ахејцима дају Хетити и Египћани.

Следећи талас миграције је био око 1130. Г.п.н.е. а обухватио је Пелазге са ЈУЖНИХ ДЕЛОВА ПЛАНИНА Пиндског масива Војона и Грамоса, између Македоније и Епира, под именом Беота или Беочана, према називу планине Војон. Они су заузели Кадмову земљу, данашњу Беотију, између планина Хеликонс и Китерона, на граници са Атиком. Тукидид о томе износи:

...“Садашњи су Беочани шездесете године иза заузећа Илија (Троје), протерани из Арне (Тесалске) од Тесалаца, (тј. Пелазга), населили садашњу Беотију, која се пре звала Кадмовом земљом (један део њих беше и пре у тој земљи, одакле су и пошли у бој под Илији)“.

Етноним Илира још увек изазива различите ставове археолога, историчара и лингвиста, што је утицало да се развије посебна дисциплина под називом Илирологија. Илири се на Балкану јављају у XII в.п.н.е. заједно са Дорцима. Према Тукидиду (I, 12) они су мигрирали „...осамдесет година после пада Троје“, тј. између 1125-1120. Г.п.н.е.

Илири су индоевропска група племена и њихова домовина је била област из Курганске културе у Евро-Азији између Каспијског и Аралског мора. Њихов етноним представља заједничко име разних племена или народа западног балканског подручја, на источним обалама Јадранског мора, у областима данашње Црне Горе, Далмације и дела Босне. Антички савременици Хелени, Македонци и Римљани звали су их Илири. Јужни суседи Илира били су Енхелејци (Јегуљари), староседеоци Балкана, који су заузимали простор дуж реке Дрим, од Охридског језера, до Боке Которске. Почетком XII в.п.н.е. пошто су Енхелејци осетили опасност од Илира, позвали су Кадма, краља Тебе да им организује одбрану. Феничански Кадмо је био веома познат по томе што је већ 1313. Г.п.н.е. саградио у Беотији чувено утврђење „Кадмеја“ и град Тебу.

Посебно се истиче илирско племе Дардани, који су насељавали област северно од Македоније. Њихов епонимни херој је Дардан, Илиријев син, Кадмов унук. Код илиријских Дардана био је религијски обичај да се умивају три пута у животу и то код рођења, женидбе и пре сахране (Томсон, 1954, 476).

Локација Троје у литератури

Милош С. Милојевић

Још 1872. године, у време Шлимановог ископавања на Хисарлику, истакнути српски историчар Милош С. Милојевић, у својој књизи “Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији”, Државна штампарија, Београд, 1872, на страни 173 (репринт издање Никола Пашић, Београд, 1996) тврдио је да су Тројанци Срби, а тиме и Словени и Аријевци, мислећи тиме на Тројанце у Малој Азији, како их индиректно лоцирају Херодот и Плутарх. Новак Андесилић и Драгољуб Андесилић су издали књигу у којој износе хипотезу да је Троја на северној страни Скадарског Језера, у близини Подгорице.

Херодот

О локацији Троје, можемо се посредно обавестити код Херодота, путописца и једног од првих историчара, у његовој Историји, Матица Српска, Нови Сад, 1966, с. 450 и 451. Он говори о проласку персијске војске, коју води цар Ксеркс, кроз илијску земљу, поред Пријамовог Илија у поход на Европу и Атину. Како се сматра, Херодот је писао Историју око 430., а Персијски поход је био 480. године пре Христа.

Платон

Према Елијану, Илијада и Одисеја су биле написане на бригијском језику (после преласка у Малу Азију, по Тројанском рату, Бриги се називају Фригима) и преведене су на старогрчки – јонски дијалект. Крајем VI века пре Христа, Платон у Кратилу такође тврди да многе грчке речи воде порекло из фригијског језика 3. Бригијски (фригијски) је само дијалект старомакедонског старосрпског језика. Бриги (Фриги) су насељавали планинску област јужно од Охрида, одакле је несумњиво Хомер (Омир). Страбон у Географији наводи да Илири, Епирци и Македонци говоре истим језиком. Како су Бриги (каснији Фриги) живели у граничној области Македоније, Илирије и Епира (тромеђа), логично је да је и њихов језик истовремено илирски, македонски и епирски, јер су разлике међу њима на нивоу дијалекта истог језика.

Велики историчар из XIX века Џон Кембел наводи: “Западно од Македоније живели су Дардани и Илири, два имена која обележавају један исти народ – српски ”. 

Милан Ристановић

Професор Сорбоне у пензији, упоредни лингвиста Милан Ристановић, објавио је после 40 година проучавања, студију у којој доказује да се Одисејево лутање збива на простору Јужног Јадрана, од Крфа до Сплита, као и да је Посејдон илирски бог. Он се позива на истакнутог америчког научника из XX века Мозеса Финлија, који у студији Свет Одисејев доказује да је описани начин живота из Илијаде и Одисеје заиста постојао. Проф. Ристановић истиче да је о Троји и хомерском проблему написано преко 5.000 књига, које у највећем броју не објављују ништа, јер је основни постулат истине – локација тројанске земље и Троје била погрешна. Слично Херодоту и Аријану, Плутарх наводи да при походу на Персију, Александар Македонски свраћа у Илиј, по угледу на Ксеркса, да принесе жртве и поклони се херојима. О Троји у Малој Азији пишу и Аријан у Александровој војни и Паусанија после Херодота.

Наведени антички писци су први и једини историјски извори после Илијаде, који индиректно одређују локацију Троје (Илиона). Проф, Ристановић је потпуно негирао наводни Шлиманов налаз Троје у Малој Азији, оштро критикујући и саму његову личност, показујући да је преварант. Шлиман је Троју тражио на месту на које су приближно указивали Херодот и Плутарх, покушавајући да нађе римски град Нови Илион. Старији извори Илијада и Одисеја прецизно показују да се Троја и место Тројанског рата налазе на обали другог мора – Јадранског.

Херодот пише око 750 година после Тројанског рата и скоро 100 година после превода и редакције Илијаде и Одисеје на старогрчки, а Плутарх, Аријан и Паусанија пишу око 1.300 година после Тројанског рата, око 400 година после Херодота, око 600 година после превођења Илијаде и Одисеје. Ко нам гарантује да Херодот и Плутарх нису дописивани и преправљани од бројних редактора и преписивача, да би се тројанска традиција пренела у друго поднебље и присвојила? Извесно је само то да се према њиховом географском одређењу не може наћи Троја, сагласна опису Илијаде и Одисеје! Како и после треће редакције, александријске, Илијада и Одисеја прецизно описују терен тројанске земље и града Троје на обалама Јадрана, очигледно је да су стари писци фалсификовани, као што је то извесно када се говори о милионском броју персијске војске, коју Ксеркс води на Европу и Атину. Никада ни једна античка држава није имала војску од преко милион људи. римско царство у зениту моћи, веће и многољудније од персијске империје, имало је око 40 легија, тј. око 400.000 војника. Овде је очигледно реч о жељи Хелена да се њихова бојна слава фантастично увелича. То је учињено и са Тројом, како би се изместила из, за њих варварског илирског света, у подручје њихових нових колонија у Малој Азији.

Могуће је и да је Херодот доведен у заблуду неком хеленском обрадом мита, насталом после превода Илијаде и Одисеје на старогрчки, у којој је стављено до знања да је Троја ту негде у Малој Азији, а да је тиме обмануо и Александра, Плутарха, Аријана, Паусанију и Римљане све до цара Константина (који је био Илир), за које је заједничко да су поштовали стару славу својих предака.

Од Тројанског рата до Александра Великог је протекло око 850 година. У данашње време савремене технологије и писмености, као и интензивних научних истраживања, веома мало и погрешно знамо о многим историјским догађајима, старим градовима, местима битака и начину живота људи 750, 850, или 1.300 година уназад. Толико временско растојање постоји између Тројанског рата и Херодота, Александра и Плутарха. Каква су наша знања о историји нашег народа у XIII, XII, VII I VI веку? Признаћемо, веома оскудна и непотпуна! Још увек учимо историју Срба према противречном, очигледно дописаном извору какав је Порфирогенит (потпуно супротан свим другим старијим и каснијим изворима).

Према наводу Љубомира Домазетовића, македонски лингвиста Одисеј Белчевски пронашао огроман број речи у Илијади и Одисеји, које су сличне или једнаке речима у данашњем македонском и српском језику. Домазетовић на истој страни констатује: “Најстарија писана и сачувана дела хеленско-илирске књижевности свакако су Илијада и Одисеја, писани тзв. хексаметром, који има велике сличности са писањем јуначких песама код Срба. Употребљени језик је јонски са примесама еолског, што указује на то да је Хомер Илир, а ови језици и писмо илирски. У писању је употребљен илирско-хеленски алфабет”. Домазетовић не зна да је то превод са изворног језика, али и преко превода се разазнаје да је Хомер Илир, што је у основи тачно (Брежани – Брђани, Фрижани су савезници Тројанаца).

Фанула Папазоглу

Фанула Папазоглу сматра да је Бригија (Фригија) гранична област илирске државе, па је из свега јасно да је то тројанска држава. Илири су добили име по своме престоном граду, који је имао у другом периоду и име Сарда, јер су Илири Сарди, односно Сардани (Дардани), тј. Срби. Илирска земља је Тројанска земља, а Илири су заправо Тројанци. Античка Србија у унутрашњости копна се називала Дарданијом (Сарданијом) по владару Дардану, односно Сардану, Сарбону из XIV века пре Христа, а античка Србија уз Јадранско Море називала се Илирија, у једном периоду по граду Илију, као што се и народ називао Тројанцима по граду Троји, другом називу за Илиј. Чест је случај у дарданском свету да један град има више имена. Троја је добила име по владару Тросу (Троју), из исте Дарданове династије.

Радивоје Пешић

Професор Радивоје Пешић и ове речи, које све говоре о српској и словенској припадности Троје: “Компаративне лингвистичке анализе Хомеровог дела Икономидиа и Данковског, који савршеном прецизношћу извлаче аналогије из хеленског, латинског и словенског језика, узбуђују својом егзактношћу и упућују на Пеласте у којима налазе снажну словенску компоненту. Ово сад помера пелашки круг на исток, запад и север где ће они оставити свој језички утицај и данас веома препознатљив.” Проф. Пешић наводи и истраживања професора Харвардског Универзитета Милмана Парија, који је пронашао да српски певачи (гуслари) певају песме дужине Хомерових песама у којима је нашао Хомерове сцене, Хомерова средства и Хомерове предмете поезије. Такође проф. Пешић наводи и да је пре Парија овај проблем истраживао Србин Милан Будимир. а на крају закључује: “Икономиди и Данковски, Будимир и Милман Пари су, дакле, указали не само на велико словенско лексичко благо које је садржано у Хомеровим спевовима, већ и на праве изворе структуре и ритма којима на својеврстан начин оживљавају драматичност радње, што је производ једног духа чије зачетке традиције налазимо у несагледивој дубокој прошлости, а чијег смо трајања сведоци”.

Илијада одређује Троју као стрмени и ветровити Илион, велики град који се налази на високом, стрмом и ветровитом брегу, испод којег се две реке спајају рукавцем, а на великом пољу између река које одвојено утичу у море води се грандиозна битка, у којој са тројанске стране на крају рата учествује око 50.000 бираца, а ахајска војска је знатно бројнија. Поред сукоба пешадије, на пољу се воде и борбе бојних кола (ратних двоколица), па је потребно бојно поље широко и дугачко најмање по 10 km, да би на њему могло да се креће и бори преко 100.000 ратника.

Како каже Илијада, са леве стране ахајске војске, која напада од морске обале и својих преко 1.000 малих бродова извучених на огромну морску плажу, налази се река Скамандар, што је Бојана – Скадар – Морача, а на десној страни је Симонет, тј. Дрим. Реке се под Тројом спајају рукавцем, који је плитак и при изласку на бојно поље тројанска војска га прелази, како изричито наводи Илијада.

Тројанска света планина је вреловита Ида, са које заштитник Тројанаца бог Апулунус (Аполон) посматра бојно поље, гледајући Тројанцима у леђа, а Ахајцима у лице. Ида је венац Проклетија, најмоћнији венац на Балкану, дуг 80 km и висок 2694 m, који је изучио Јован Цвијић, а име му је дао хришћански народ, због бројних античких светилишта на њему. И данас су у подножју Проклетија бројна хришћанска светилишта и стари градови на темељима античких.

Скадарска тврђава

Скадарска тврђава је највеће и најмоћније утврђење брдског типа на Средоземљу, за које се не зна време настанка. Вероватно датира из II или III миленијума пре Христа. Њени бедеми окружују око 2 хектара, а у потпуности одговара опису Илијаде. Град се налази на довољној удаљености од мора, да би се између две реке могла одвијати описана битка две велике војске. На овом простору се налазе све реке описане у Илијади, као и тројански савезници: Ликијци (из Зете – “богати људи из Зелије са идске најниже стране, што Есепа црног пију воду”, како наводи Илијада), Дардани који су источно од Дрима, Пеонци са Вардара, Трачани, Пелазги од грудасте Ларисе, Брежани (Фрижани) – јужно од Охрида. Сви они се налазе на растојању од само неколико дана хода, сви путују до Троје копном, како и описује Илијада и налазе се компактно распоређени око ње. Па и сам Енеј, који је по легенди после рата отишао у Лацијум са делом Тројанаца, могао је да то лако изведе са ових простора, што му из Мале Азије не би било могуће.

Како је већ истакнуто, Одисеј је лутао у Јадранском мору, што је још један доказ да се Троја налазила на његовој источној обали, нешто јужније од архипелага по коме је лутао. Доказ више је и чињеница да се лако утврђује аналогија између хомерске и српске народне епске поезије, што је логично ако је Троја престоница Тројанаца-Илира-Срба, тј. ако је Скадар престоница једног истог народа скоро три хиљаде година, народа коме је и сам Хомер припадао. На Медитерану не постоји ни један град, који би попут Скадра са толико детаља одговарао описима из Илијаде.

Неће ваљда поново да студирају историју

Милутин Јаћимовић

Милутин Јаћимовић истиче, као што то чине и многи други самоникли истраживачи неоптерећени коруптивним захтевима институционалног “научничког” деловања, да су преци Срба (Словена) у антици били: Пелазги, Трачани, Дардан(ц)и, Илири, Келти, Пеонци, Трибали, Сармати, Јазиги, Расени, Дачани… а Радивоје Радић тврди да су то “ишчезли народи”. Та тврдња “званичног научника” врло је зачудна, пошто професор са државног универзитета није разумео Хомерово певање да Пелазги из свога завичаја стижу до Троје на коњима а не лађама, те да су и Трачани и припадници бројних србских племена са Хелма пристизали у Тројански рат на коњима или пешице а не лађама.

Слободан Јарчевић

Није разабрао ни понешто из Енејиде, макар поруку да су Лидијци исто што и Етрурци: “До градова најдаљих он пође / Те сакупља лидијске сељаке / Ил’ етрурске, како их још зову”.

Слободан Јарчевић верује да би и Радивоју Радићу управо наведени стихови могли бити поучни, ако ни због ничега другог а оно да га изведе на пут према Троји, да ли у Малу Азију или на Хелм. “Погледајмо, друго име за Етрурце је – Лидијци. Етрурци су у Италији, а постоје Лидијци и у Малој Азири. Званична историја сматра да су малоазијски Лидијци били савезници Тројанцима; ако је тачно да је Троја у Малој Азији, онда би то био оправдан закључак. Али, ако је Троја била на месту данашњег Скадра у Албанији, онда је мало вероватно, да су Тројанцима били савезници Лидијци из Мале Азије, јер у „Илијади“ се описује долазак савезничких војника у Троју на коњима, или пешке. На почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:

„Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже, да оне буду примљене и прихваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.

Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.

А Лидијци из Мале Азије морали би допловити лађама преко Егејског мора, што не би било изводљиво, јер су у данашњој северној Грчкој и на егејским острвима били непријатељи Тројанаца. А Лидијци из Етрурије (Италије) могли су доћи на коњима до Троје (Скадра), како је то описано у „Илијади“, јер би обишли Јадранско море и од Трста би јахали хелмском јадранском обалом. Савезништво Тројанаца и Лидијаца (Етрураца) из Италије подразумева се и због њихових рођачких веза: Етрурац Дардан основао град и државу Троју. Још један савезник Тројанаца је с именом из Мале Азије – Ликијци, из Ликије у Малој Азији. Међутим, у „Илијади“ пише да су Ликијци, као и Лидијци, стигли до Троје на коњима и, што је занимљиво, ти Ликијци се спомињу као становници око река које протичу близу Троје. А око малоазијске Троје нема ни једне реке. Не треба да збуњује што се у овим старим песмама спомињу Етрурци и као Лидијци, и као Меонци, и као Тиренци. Тројанци се помињу и као Теукри, Дарданци и Фригијци”.

Србољуб Живановић

Како је то једном приликом рекао антрополог Србољуб Живановић (1933), научници у Србији не воле да читају. Та се оцена односила на званичне научнике, научнике од каријере, оне који су се ухлебили на неком од факултета или научних института (или и ту и тамо, као што је то случај са Радивојем Радићем) и отуд упорно и незаустављиво ратују против истине.

У наивној вери да би се неко од њих могао “освестити” и своме народу одужити за све оно што је уложено у њихово досадашње “напредовање” у струци, професор др Божидар Митровић, између осталог и директор Музеја непрекидности словенског права и културе од Лепенског Вира и Винче у Москви, на основу закона важећих у Србији поднео је тужбу у Београду против одговорних у Министарству просвете Републике Србије, што су допустили, и упорно допуштају, да сви школски програми у Србији буду поплављени историјским фалсификатима.

Неки од недодирљивих међу историчарима од каријере, као што је то био академик Симо Ћирковић (1929-2009), од историјске истине “бранили” су се паролом да она (историјска истина) не мисли ваљда да они поново морају студирати историју, док се неки, као Радивоје Радић, замајавају беспослицама и препричавају вицеве из Византије. Или, како то сам Радић каже у предговору за своје Друго лице Византије, Београд 2014, у тој књизи од око 330 страна он је пратио “привидно мање значајна или готово безначајна збивања” објашњавајући да је “реч о ‘неколико споредних тема’, при чему је и придев ‘споредне’ ипак само услован и недовољно прецизан”. Па, кад је већ тако, у тој су књизи “своје важно место нашли једна збирка шала (вицева, такорећи, по чему се његова наука и зове вицантологија – ИП), медицински трактат, просопографске белешке о незнатним људима, феномен времена као трајања, пољопривредна енциклопедија и сановник. И док та бенгалска ватра сатерује Србе у некакву мрачну избу, Радивоје Радић препоручује себе за чланство у некој тамо академији наука која се лажно представља као србска.

Шлиман и највећа археолошка (историјска превара)

Готово да нема књиге историје уметности у којој нема слике Агаменонове маске и да нема човека који за њу не зна. Међутим то што пише у књигама и што ми знамо нема везе са истином. Идемо по реду.

Агамненон је био син Атрејев и Аеропин, краљ Микене и брат Менелајов, први муж лепе Хелене (Јелене, Хелене Тројанске, Хелене Спартанске), због које је и избио Тројански рат. Када је Парис отео Хелену, Менелај се обраћа Агамненону да овај позове све грчке јунаке и да крену у освајање Троје што ће Агамненон и учинити. Рат је трајао 10 година и победу су однели Грци. Агамненон ће у расподели плена добити Пријамову кћи Касандру и враћајући се кући сачекао га је Егист, који ће у међувремену завести прву Агамненонову жену Клитемнестру и заједно са њом убиће краља Микене. 

1871. и 1873. године немачки археолог Хајнрих Шлиман ископаваће чувену Троју на западним обалама данашње Турске. Опчињен Хомером и његовим чувеним делом Илијада и Одисеја и нашавши Пријамову Троју и благо, Шлиман ће се упутити у потрагу за гробницом чувеног краљем Микене, Агамненона. Тим поводом Шлиман одлази у Грчку 1874. године где врши тест ископавања и проналази зидине Микене и један гроб. Већ 1876. године заједно са Грчким археолошким друштвом Шлиман изводи озбиљно ископавање. У близини добро познатих Лављих врата проналази 6 гробница познатијих као шахт гробови. Унутар њих биће констатовано 19 различитих индивидуа са изразито вредним и скупоценим предметима: оружје, накит, украси и др. Посебно треба нагласити да је у њима нађен и извесни број погребних маски, израђених од злата и електрума у техници искуцаног лима, које су скривале лице покојника. 

Почетак свега – Пронашавши једну од ових маски Шлиман ће послати телеграм грчком краљу Ђорђу у коме је стајало: “С великим задовољством објављујем Вашој Висости да сам открио гробнице које су према Паусанији гробови Агамемнона, Касандре, Евримедона и њихових пратилаца, које на гозби убише Клитемнестра и њен љубавник Егист". Деценије су пролазиле а мит о Агамненону и његовом гробу се ширио све док се по том питању није огласио Вилијем М. Колдер III, професор класичних наука на универзитету у Урбани – Шампању који већ деценијама помно прати дневнике и рад Хајнриха Шлимана. Он ће 1999. године објавити своју тезу да се ради о обичном фалсификату који нам је Шлиман подметнуо.

Колдер напомиње три важна елемнта: први да када се упореди стил Агамненонове и осталих маски, које је радио Гинтер Кепке, Институт за примњену уметност Њујоршког универзитета, виде се јасне разлике у обрвама, ушима, бради и брковима. Други доказ говори да у списима археолога који су радили са Шлиманом и познавали га говоре да се није либио да закопава предмете које ће касније “пронаћи”. Треће датум налажења маске и краја ископавања доводе црв сумње. Наиме 30. новембра 1876. маска је пронађена, а већ 3. децембра ископавања су прекинута заувек. Исти случај десио се и при налажењу “Пријамовог блага” у Троји. 

Али шта се десило 26 тј. 27. новембра. У свом дневнику Шлиман говори како је тог дана привремено обуставио радове и оптутовао у Атину. Колдер сумња да је циљ Шимановог путовања  у Атину била посета блиском рођаку његове жене Софије који је, гле чуда, био златар.

Епилог овом случају даће К.Д.С. Лапатин историчар уметности са Бостонског универзитета, стручњак за минојску и микенску уметност, који је убеђен да се ради о масци која је ископана, али однета на дораду.

Поставља се питање зашто је маска морала да изгледа баш овако како изгледа. Не треба изгубити из вида да се ради о крају XIX века и да је Шлиман био Немац. Ако упоредимо Агамненонову маску и лик Бизмарка или кајзера Вилхема сличност је веома упадљива.

Из Шлиманове биографије

Према својој, козметички улепшаној биографији, Шлиман је, боравећи у Холандији научио шест језика, а међу њима чак и седми, руски. Због тога га је запазила фирма "Шредер" и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико "добро отворио", да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тог успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави гирме "Шредер" због проневере. АЛи органима гоњења Шлиман је био "недостуоан". После тога у домовину није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД Шлиман креће у "освајање" тог континента. После више покушаја и бродолома коначно је успео да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континента и стигао у градић Сакраменто, који је, као и и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман наравно није испирао злато као исав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре је куповао златни прах од копача, људи неуких и неписмених, и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио продато злато. Успео је ипак да побегне, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала "тесна" коју наврат нанос напушта.

Кримски рат је као магнет привукао Шлимана, па се поново обрео у Русији. Сукобљене стране су имале велике потребе: Русија за оружјем, савезници за храном. Виспрени трговац Шлман се брзо сналази те Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља а савезницима руске намирнице. У балтичком градићу Клајпеди се догодио случај који је ушао у све криминалистичке архиве: за једну ноћ су изгорела сва складишта само је Шлиманово складиште препуно робе остало нетакнуто. Он је убрзо распродао сву робу и нестао из Русије. И Руси и савезници су расписали потерницу за њим али су остали "празних руку". 

Овакви Шлиманови "подухвата" је било још. Листа превара и криминалних радњи је била дугачка. Боравећи у Лондону, када је сазнао да је један британски лорд платио 74.000 фунти за неколико украса са Партенона, отворио се нови златни рудник у археологији.

Пошто је већ био богат, мање му је стало до злата и материјалне користи више до научне славе. Пошто је био полуписмен а за реч "археологија" је чуио први пут, решио је да постане "учени археолог". У Паризу, а захваљујући свом новцу, стекао је диплому археолога.

Шлима баца око на Турску. Уз помоћ америчког конзула у Цариграду купује брежуљак Хисарлик. За две "године "открио је" Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света

Годину дана пре него што ће Шлиман започети ископавање Троје II појавила се књига под насловом "Geschichte von Troas", чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада велики таленат Мејер није био довољно кадар да озбиљно уздрма Шлиманова "открића".

Тежак ударац Шлиману задао је немачки официр Ернст Бетихер који је 1883. године посетио Хисарлик и закљушио да та "Шлиманова Троја" није ништа друго него обичан крематоријум. У Немачкој се историчари и археолози фронтално окрећу против њега. Али ни Шлиман не седи скрштених руку. На Хисарлику организује научни скуп и окупља најчувеније археологе тог времена. Скуп је сачинио један "протокол" којим је окривио немачког официра за клевету. "Пријамова Троја" на Хисарлику донекле је учвршћена, али је у Шлимановој домовини остала превише "климава". Ипак, унесто науке, на сцену је ступила политика.

Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје "дефинитивно решен. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година, и по свом признању "ништа ново није открио"! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је "потврдио" да је Шлиман решио проблем светог Пријамовог Илиона".

Закључак

Прва изворна Троја је била Скадар, а у Малој Азији, Италији, Балкану и Западној Европи оснивани су касније градови са таквим именом, по угледу на славни и свети град, ради позивања на славну традицију и порекло. Име Троје носили су и Лондон и Падова, а и данас их има више: Кроја или Тропоље у данашњиј Албанији, Троа у Француској, Троја код Фође у Италији. Код нас има више топонима са именом Троје, а име Тројан, тројанка је често име код Срба, у Бугарској, Јужној Србији и Македонији.

Хелени су из политичких разлога преместили тројанску традицију у Малу Азију, у подручје својих колонија, које су у том пределу настале у VI веку пре Христа, када су дали и име Хелеспонт мореузу Дарданели. Након тога је вршена редакција Илијаде и Одисеје при превођењу на јонски хеленски дијалект у Атини за време тиранина Пизистрата и његових синова. Све до александријске редакције су у спевове додавани нови термини. То се, пре свега, односи на Хелеспонт, чиме је сугерисано да је Троја у Малој Азији. О могућности да је Херодот описао новонасталу традицију у Малој Азији, или је његов спис преправљан, потврђује и нелогичност да Ксеркс наводно иде у Илион да се моли и принесе жртве боговима, али ти богови нису његови, већ су то богови и хероји његових непријатеља. Овим апсурдом се најбоље осликава цинизам Хелена према варварима.

II Open turnir