Други светски рат је почео само 20-так година по окончању Великог рата Версајским мировним уговором (1919). У јеку Првог светског рата у Русији је 1917. Је избила и победоносно завршила октобарска социјалистичка револуција, чиме је створена прва социјалистичка држава. Већ 1918. године империјалистичке земље су покушале да ликвидирају совјетску државу, отпочевши оружану интервенцију уз помоћ унутрашње реакције и остатака царистичке белогардејске армије. У току двогодишње интервенције 14 капиталистичких земаља, предвођених трупама Енглеске, Француске, САД и Јапана, млада Совјетска Република је претрпела огромне губитке, али је на крају изашла као победник.
По
окончању Првог светског рата реакционарне реваншистичке и милитаристичке снаге
у Немачкој су тражиле ревизију Версајског уговора. Главне аспирације тих снага
су биле усмерене ка Совјетском Савезу а све то су подстрекавали десничарски
кругови у Енглеској, САД и Француској.
Обнова немачке војне индустрије
На Нирнбершком суђењу главним нацистичким ратним злочинцима
Шахт, гувернер Државне банке Немачке и крупни капиталиста, овако је одговорио
на једно питање америчком војном тужиоцу: „Ако желита да судите
индустријалцима који су помогли у наоружавању Немачке, онда ћете морати да
судите својим властитим идустријалцима“.
|
Међународни монополи под руководством америчког банкара Давеса израдили су програм за финансирање обнове немачке индустрије, посебно војне. Та помоћ је била огромна и врло ефикасна – од 1924. до 1929. године па је Немачка добила из иностранства 15 милијарди марака дугорочних и 6 милијарди краткорочних кредита. У раздобљу од 1933. године, када је Хитлер дошао на власт, до 1939. године само амерички монополи су уложили у немачку индустрику, углавном војну, 90 милијарди марака. Само за последњих четири предратних година у Немачкој је изграђено преко 300 војних фабрика.
Долазак фашиста на власт
Пакт о ненападању СССР-Немачка
Бенито Мусолини и Адолф Хитлер
У Европи су владе Енглеске и Француске, делујући уз подршку вкладајућих кругова САД, онемогучиле су разговоре са СССР-ом о пружању колективног отпора хитлеровској агресији. Тајним нагодбама са Немцима оне су настојале да усмере њену агресију против СССР-а стављајући недвосмислено Немачкој да ће таква агресија добити активну подршку са њихове стране.
Совјетски Савез се налазио пред избором: или да прихвати немачке предлоге и избори мир за извесно време, ради боље припреме за отпор агресору, или одбити немачки предлог и упустити се у рат са Немачком и другим њој прикљученим империјалистичким државама. По доласку у Москву Рибентропа потписан је уговор о ненападању, 23. августа 1939. године. Тако је совјетска влада разбила антисовјетски империјалистички фронт и добила миран предах од годину и по дана, време које је искористила за јачање своје одбрамбене моћи.
Текст тајног протокола Рибентроп-Молотов
Други светски рат у Европи је почео
Рат у Европи почиње 1. септембра 1939. године као узрок инсенираном нападу Пољака на Немачку када је групица есесоваца предвођена искусним Наујоксом преобучених у пољске унигорме напала радиостаницу у грду Глејвицу у Немачкој. Покушавајући да заустави напад на Пољску Енглеска влада је објавила рат Немачкој 3. Септембра у 11 часова а шест сати касније то је учинила и Француска. Затим су у рат ступили енглески доминиони – Аустралија, Нови Зеланд, Јужноафрички савез и Канада. Пољска је поражена после двонедељних борби. Трупе Вермахта су се тако приближавале западним границама Совјетског Савеза. Совјетска Црвена армија је ушла у Западну Украјину и Западну Белорусију које је Пољска окупирала за време грађанског рата у Русији. Почетком августа 1940. Године се Совјетском Савезу доброваљно прикључују Литванија, Летонија и Естонија у којим су готово половину
становника чинили Руси, Белоруси и Украјинци.
На ред је дошла Данска па Норвешка које су Немци лако савладали, затим Холандија, Белгија и Луксембург. Трупе Вермахта су 14. јуна заузеле Париз, а 22. јуна генерал Петен је потписао капитулацију Француске.
По наговору споља финске трупе су перманентно и систематски вршиле оружане провокације на граници које су 30. новембра 1940. године ескалирале у рат широких размера. Сукоб се завршио поразом Финске.
После уласка Немаца у Аустрију Немци су своје активности окренули према Балкану. Мађарска је била проосовински оријентисана а Румунија дозвољава да немачке трупе уђу на њену територију са обећанјем да ће учествовати у рату против Совјетског Савеза. Бугарска је 1. марта 1941. година потписала у Бечу протокол о приступању „Тројном пакту“. Ујутро 6. априла 1941. Немачки авиони су извршили страховит, варварски напад на Београд. Југославија је капитулирала 17. априла. Вермахт је у "блиц кригу" за практично 24 дана освојио Балкан.
Балкански мостобран, који су запосели Немци, имао је огроман стратегијски значај за напад на Совјетски Савез.
„Барбароса“ – немачки план за
агресивни рат проти СССР-а
Коначну варијанту овог плана је израдила Врховна команда оружаних снага Немачке (ОКВ) на основу кога је требало да почне напад на СССР 15. маја 1941. године, али је због рата против Југославије и Грчке напад одложен за 22. јуни.План је предвиђао „блиц криг“ да се пробије фронт главних снага Совјетске армије, које су биле концентрисане у западном делу Русије, брзим и дубоким ударима моћних механизованих групација северно и јужно од Припјатских мочвара и да се, коришћењем тог пробоја, униште раздробљене групације противникових трупа.
Када је почело остваривање плана „Барбароса“ Немачка је већ окупирала 12 европских држава. На челу војне команде која је припремила агресију на СССР били су фелдмаршал Вилхелм Кајтел и генерал Алфред Јодл.
На западним границама Совјетског Савеза Вермахт је концетрисао око 5,5 милиона људи сврстаних у 153 дивизије и 37 дивизија сателита (румунских, мађарских, финских, хрватских, а касније италијанских и словачких). Уочи напада на СССР Немачка команда је концетрисала дуж совјетске границе 4300 тенкова, 4980 борбених авиона, 47.200 топова и минобацача и 193 ратна брода, претежно подморница.
Према плану „Барбароса“ офанзива немачких снага требало је да се развија у три главна правца: први – из Источне Пруске преко Прибалтика ка Псовку и Лењинграду; други – са подручја Варшаве, линијом Минск – Смоленск и даље према Москви, и трећи – из рејона Лублина према Житомиру и Кијеву. Помоћни удари би били из Финске – на Лењинград и Мурманск, и из Румуније – на Кишињев.
Све своје снаге Немци су распоредили у три групе армија „Север“, „Центар“ и „Југ“.
Ратне операције на Совјетско-Немачком фронту од 22. јуна до последње декаде
јула 1941. године
Због јачања ратне опасности бројно стање Црвене армије повећано је од 1. јануара 1939. до 1. јуна 1841. године 2,8 пута и достигао је преко 5 милиона људи. Добар део тих снага био је распоређен на Далеком истоку, према Јапану, као и на јужним границама према Турској. Међутим, у то време је Црвена армија заостајала за Вермахтом у низу важних видова наоружања и борбене технике. Совјетска војна индустрија је радила пуним темпом па је поред застарелих модела тенкова повећала производњу тенкова Т-34 тада најбољих у свету као и тенка КВ. Почела је и серијска производња нових борбених авиона „јакова“, „мигова“, „лавочкина“ и „иљушина“. Испоручени су и први реактивни бацачи – „каћуше“, које ће постати најубојитије оружје у II светском рату.
Поред овога СССР је располагао са снажном морнарицом у којој су доминирале подморнице. Непосредно пре напада, тачније 22. Јуна 1941. Године, на западним границама Совјетског Савеза и у њиховој близини налазико се 170 совјетских дивизија са 2 милиона и 680 хиљада људи, 37,5 хиљада топова и минобацача, 1475 тенкова КВ и Т-34 и 1540 авиона новијих типова, као и већа количина лаких тенкова и авиона застарелих конструкција.
СССР је нападнут без објаве рата
У зору 24. Јуна 1812. године, „Велика армија“ Наполеона Бонапарте прешла је, без објаве рата, границу на реци Њемен (код Каунаса) и започела инвазију Русије. То је уједно био почетак краја Наполеона и његовог царства. Тачно 129 година и два дана касније, 22. јуна 1941 године, око 4 сата ујутро трупе фашистичке Немачке су без објаве рата напале Совјетски Савез. То је био почетак краја Хитлера и његовог нацистичког Трећег Рајха.
Иако су совјетски обавештајци Зорге и Бранко Вукелић из Јапана послали када ће тачно да започне напад на СССР ипак је немачки напад био изненађење и нанети су велики губици совјетским трупама, нарочито у пограничним окрузима. Ипак на многим секторима је пружен изузетно јак отпор немачким трупама а Црноморска флота је потпуно организовано дочекала непријатељски напад.
До средине јула трупе Вермахта су освојиле Летонију, Литванију, Белорусију, Молдавију и део Украјине. Али отпор совјетских трупа постајао је све жешћи. Њима су даноноћно пристизала појачања и резерве.
Четири дана пре завршетка смоленске битке и на 13 дана пре пада Кијева, 6. септембра, Хитлер је потписао директиву број 35 у којој се говори да су наступили услови за предузимање одлучујућих операција на Источном фронту и даље напредовање на московском правцу. Операцију освајања Москве Хитлер је назвао шифрованим именом „Тајфун“.
До средине јула трупе Вермахта су освојиле Летонију, Литванију, Белорусију, Молдавију и део Украјине. Али отпор совјетских трупа постајао је све жешћи. Њима су даноноћно пристизала појачања и резерве.
Четири дана пре завршетка смоленске битке и на 13 дана пре пада Кијева, 6. септембра, Хитлер је потписао директиву број 35 у којој се говори да су наступили услови за предузимање одлучујућих операција на Источном фронту и даље напредовање на московском правцу. Операцију освајања Москве Хитлер је назвао шифрованим именом „Тајфун“.
Напад на Москву – операција „Тајфун“
Стратегија Ставке је била у стварању дубоке одбране са мноштвом утрђених линија, али је у почетку било тешко одгонетнути противникове планове и намере и на главним правцима удара концетрисати одговарајуће снаге.
Намера Вермахта је била да Москву претвори у један џиновски концетрациони логор. Деца, жене и старци би се потом протеривали на исток у турама по 3 хиљаде дневно, док би се способни за рад мушки становници третирали као ратни заробљеници. Међутим, највећи део житеља би био пребачен у велике логоре и уништен у гасним коморама.
Одбрана Москве од 30. септембра до 5. децембра 1941. године
Московска битка је трајала од 30. септембра 1941. до 20. априла 1942. године. Историчари је деле на две фазе: одбрамбену (30. септембар – 4. децембар 1941.) и офанзивну, кој се такође састоји из две етапе: контраофанзивна (5. децембар 1941. – 7. јануар 1942.) и генералне офанзиве совјетских трупа (7. јануар 1942. – 20. април 1942.).
У Москви је 19. Октобра проглашено опсадно стање. Сама Москва је била ковачница одбране. Цела њена индустрија радила је за фронт. Око 450 хиљада људи, углавном жена, учествовало је у изградњи одбрамбених објеката на прилазима Москви и у самом граду. У свим својим предграђима Москва се опасивала противтенковским преградним стубовима и „јежевима“, из пушкарница и отвора су извиривали митраљези и ждрела противтенковских топова. Тих дана су свака улица, сваки сокак, свака кућа и сваки стан у Москви били учесници борбеног фронта. Као и обично радиле су трговинске радње, били су отворени ресторани, мензе и кафане. Увече су концертне сале и позоришта били пуни гледалаца.
Донета је одлука да се Москва ноћу не осветљава. Формирани су специјални самозаштитни ловачки батаљони за борбу са диверзантима и евентуалним противниковим падобранцима. Дворишта, булевари и паркови, улице и тргови су били испресецани рововима, чија је дужина била 360 километара. Од прворазредног значаја је била изградња противасвионских склоништа. Формирају се и добровољне ватрогасне екипе у стамбеним насељима. На ваздушним прилазима Москви лебдели су џиновски ваздушни аеростати који су онемогућавали непријатељске авионе да лете ниско. Прављени су лажни објекти који су из ваздуха личили на фабрике, аеродроме и сл. како би се дезоријентисали фашистички пилоти.
Само 15 дана по избијању рата, Немци су први пут насели и били обманути вештом камуфлажом када су сатима распомамљено уништавали макете индустријских постројења, мостова и складишта. Ни ваздушни напади Луфтвафеа није имао нарочити учинак. Пресретали су их совјетски ловци а део оних авиона који је успео да се пробије до Москве је дочекивала жестока противавионска одбрана. Разорене су зграде позоришта „Вахтангов“ и Академије наука СССР, као и неки други објекти, али веће материјалне штете није било. Од јула до децембра 1941. Одбијена су 122 немачка ваздушна напада на Москву. Од 7146 авиона Луфтвафе, до циља се пробило само 229 авиона, око 3%.
Са приближавањем Вермахта Москви ваздушни окршаји су били
све масовнији и крвавији. Успешно осујећење немачких покушаја да загосподаре
московским небом имало је суштински значај за читав исход битке за Москву, али
и за исход Другог светског рата.
Од 13. Октобра распламсале су се жестоке битке на свим важним правцима ка Москви. У Москви се формирају три дивизије од добровољаца, али стиже и појачање са Далеког истока са 100 хиљада свежих бораца, 300 тенкова и 2.000 топова који су одмах ступили у борбу. Државни комитет одбране Москве је чак предузео мере за случај заузимања Москве. Формирано је 100-нак група које би деловале илегално и организовале партизански покрет.
Црвена армија је од 13. октобра доживела неколико пораза а најважнија и најжешћа битка је вођена на Бородинском пољу слично као и давне 1812. године и судара са Наполеоном. На фронту дугом 45 километара дивизије немачке 4. тенковске групе су наишле на снажан отпор совјетске 32. дивизије. Немци су просто били запањени жилавом одбраном, прецизном ватром и муњевитим противнападима бранилаца.
Црвена армија је од 13. октобра доживела неколико пораза а најважнија и најжешћа битка је вођена на Бородинском пољу слично као и давне 1812. године и судара са Наполеоном. На фронту дугом 45 километара дивизије немачке 4. тенковске групе су наишле на снажан отпор совјетске 32. дивизије. Немци су просто били запањени жилавом одбраном, прецизном ватром и муњевитим противнападима бранилаца.
Крајем октобра су трупе Вермахта биле заустављене на московском правцу. Гебелсова пропаганда је била да су неповољне временске прилике допринеле заустављању немачке офанзиве. То је имало за циљ да умањи значај херојског отпора који су тих дана пружиле трупе Црвене армије.
Трећа офанзива на Москву – шифра „Волшко језеро“
Хитлер је одлучио да нова, трећа по реду офанзива на Москву
почне средином новембра. Москва је требало да буде нападнута са севера а тај
задатак је поверен 3. И 4. Немачкој тенковској групи. Напад је требало да буде
фронталан и да веже за себе главнину совјетског Запшадног фронта, а затим да те
снаге и уништи. Ставка појачава Западни фронт са неколико свежих пешадијских,
коњичких и оклопних дивизија и бригада. Већина бригада је добила нове
противтенковске топове и више батерија „каћуша“.
Команда Црвене армије поставила је као главни задатак својим трупама изнуривање јединица Вермахта у одбрамбеним биткама, чиме би се омогућила несметана концентрација стратегијских резерви и прелазак у контранапад.
Последња офанзива на Москву је отпочела 15. Новембра. Битка која је пламтела на свим секторима превазилазила је по својој жестини све дотадашње бојеве од почетка рата. Немци су чинили све што је било у њиховој моћи да би разбили одбрамбене бедеме Црвене армије трпећи велике губитке. Већ 2. Децембра уследио је контраудар који је као гром из ведра неба спржио истурене јединице нападача, а његову главнину не само изненадио него и приковао за постојеће положаје. Постало је јасно да је завршено одбрамбено раздобље Московске битке.
Последња офанзива на Москву је отпочела 15. Новембра. Битка која је пламтела на свим секторима превазилазила је по својој жестини све дотадашње бојеве од почетка рата. Немци су чинили све што је било у њиховој моћи да би разбили одбрамбене бедеме Црвене армије трпећи велике губитке. Већ 2. Децембра уследио је контраудар који је као гром из ведра неба спржио истурене јединице нападача, а његову главнину не само изненадио него и приковао за постојеће положаје. Постало је јасно да је завршено одбрамбено раздобље Московске битке.
Велика совјетска противофанзива
Почетком децембра 1941. године битно је промењен однос снага на Источном фронту. У саставу Црвене армије непосредно је било ангажовано у борби око 4,2 милиона људи, 22 хиљаде топова и минобацача, 583 „каћуше“, 1730 тенкова и 2.495 авиона. Додуше, око две трећине совјетских тенкова и око 50% авиона били су старијих модела. Немци и њихови савезници су имали око 4,5 милиона људи, 26,9 хиљада топова и минобацача, око 1,5 хиљада тенкова и 2,5 хиљада авиона.
Пораз немачких трупа код Москве, децембар 1941. - април 1942. године
Победа Црвене армије код Москве означила је не само преокрет у рату у коме је стратегија Вермахтовог „блиц-крига“ доживела коначни крах, већ је и наговестила почетак потпуног уништења фашизма у свету.
Битка за Москву, која је званично трајала од 30. септембра 1941. до 20. априла 1942. године, супротставила је две огромне армије у највећи оружани сукоб у историји човечанства. Седам милиона људи било је на овај или онај начин укључено у битку - двоструко више у односу на стаљинградску за коју многи погрешно верују да је била најкрвавија битка ИИ светског рата. Било је и двоструко више губитака: 2,5 милиона људи је погинуло, тешко рањено или заробљено - од тога 1,9 милиона на совјетској страни мада се о овим бројкама и данас споре поједини историчари.
Нема коментара:
Постави коментар