Хетити - давно ишчезли народ

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.

Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног израелског царства. Очекивао се масовни покољ.

Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.У Библији се спомињу на неколико места, али углавном само при набрајању разних народа и племена Блиског истока, и то под различитим именима – Хитим, Хетејци или Хетити. Лепа Бет-Саба (Вит-Cава или Видосава) у коју се заљубио краљ Давид, била је супруга неког Хетита. Постоји и спомен да је хетитска војска била равноправна војсци египатског фараона, што је јасан показатељ њене моћи.

Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.

Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

Француски научник Felix Marie Charles Texier окрио је хетитске рушевине 1834. године, али их није идентификовао као Хетите. Прва археолошка евиденција о Хетитима појавила се у старој асирској колонији Kültepe (стари Карум Канеш) и садржавала је податке о трговини између асирских трговаца и извесне ‘земље Hatti’.

Натпис у Хатушашу (Богаскале) од народа ‘из Хатуше’ који је открио William Wright 1884, био је сличан хијероглифским натписима који су нађени у Алепу и Хамату у северној Сирији. У 1887, археолошка истраживања у Tell-el Amarni у Египту открила су дипломатску коресподенцију између фараона Аменхотепа III и Ахнатона. Два писма била су из ‘земље Хета’, и односила су се на исту земљу коју су извори из Месопотамије називали ‘земља Hatti’, написана су стандардним акадским клинастим писмом. Научници су могли да га прочитају, али га нису разумели. 

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу у Сирији пронашао сликовито писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета који се помињу у египатским текстовима.

Арчибалд Сејс (1845-1933)

До тада је било познато да су Кети били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Кетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.

Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама (сличним српским опанцима).

Хуго Винклер (1863-1913)

Хатушаш - уметниково виђење

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломун трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.

Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Двоглави орао Хетита

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Муршили (Миршило), ратнички краљ Хетита

Иако је  држао државну власт чврсто у рукама властите породице, стари хетитски краљ Хатушили (Хатушило I) био је незадовољан сином Лабарном, јер је у краљевој одсутности обављао верске обреде који доликују само краљу, па је уместо њега именовао своју кћер као наследницу. То је изазвало нереде у земљи, па је напокон одредио свога унука као наследника. Када је ступио на престо, споменути унук узео је име Муршили (или Миршило I) .

Муршило I је био добар избор за новог владара. Није оставио анале о својој владавини, али то није било ни потребно – био је велики освајач о чијим су делима писали како његови наследници тако и владари других народа.

Освојио је Халафу (данашњи Алеп), важно трговачко средиште и престоницу моћне државе Јамхад (у данашњој Сирији), а 1595. и Вавилон, највеличанственију метрополу тадашње Месопотамије, па и света. Међу баснословним пленом који је Муршило понео натраг у своју државу био је и велики кип Мардука. Кип, међутим, није стигао на своје одредиште у Хатушу – вероватно су га отела нека локална племена. Можда је то био наговештај будуће краљеве зле коби.

За време Муршилове одсутности, његова неверна супруга и један од његових најмоћнијих дворјана сковали су заверу која је Муршила стајала главе. После његове смрти, настало је раздобље унутрашње политичке нестабилности хетитске државе, током којег је много владара дошло на власт пучем или убиством претходника.

Овај мотив о издаји неверне жене и убиству владара имамо и у српској народној песми из преткосовског циклуса ,, Женидба краља Вукашина”, где је неверна жена Видосава сковала заверу са краљем Вукашином да убију њеног мужа војводу Момчила:

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?
Већ ти отруј војводу Момчила,

ил’ га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

Весна Радојловић

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Коришћење двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.

Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне.

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света - духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: "Србија је исток на западу и запад на истоку." Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Славенима, који су данашњој Турској наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су га и римски цареви (19 римских царева рођено је у Србији). Једино је у Италији рођено више римских царева, него у Србији. Један од њих био је и Гај Валерије Лицинијан Лициније, познат по Миланском едикту који је хришћанству дао равноправност, којег је донео заједно са још једним римским царем из Србије, Константином из Ниша.

Порекло Хетита

Генерално се сматра да су Хетити дошли у Анадолију неко време пре 2000. пне. Док је њихова претходна локација и даље предмет расправе, међу научницима се расправљало више од столећа да су Курган културе из Понтске степе, данашње Украјине, око Азовског мора говориле једним индоевропским језиком за време трећег и четвртог миленија пне. Долазак Хетита у Анадолију у Бронзаном добу био један суперстратум наметнут аутохтоној култури (у овом случају над претходно постојећим Hattijcima и Huritima), било помоћу освајања било постепеном асимилацијом. Археолошким терминима, односи Хетита са Езеро културом на Балкану и Мајкоп културом Кавказа размотрени су у оквиру миграција. Индоевропски елемент успоставља Хетитску културу као наметнуту у Анадолији у научном свету (осим мишљења Colina Renfrewa, чија анадолијска хипотеза претпоставља да су Индоевропљани аутохтони у Анадолији и недавно, Quentin Atkinson). Према Антонију, степски сточари, архаични прото-индоевропски народ, шири се у доњем Подунављу око 4200-4000 пне., или изазива или преузима предност од колапса старе Европе. Такође њихови језици „вероватно укључују архаичне Прото-Индоевропске дијалекте врсте делимично очуване касније у анадолском дијалекту.“ Према Антонију њихови потомци касније прелазе у Анадолију у непознато време, али можда већ 3.000 пне. Према Ј. П. Малорију вероватно је да су Анадолци стигли на Блиски Исток са севера, било преко Балкана било Кавказа у 3. миленијума пне. Према Парполи, појава индоевропских народа из Европе у Анадолији, и појава Хетита, односи се на касније миграције прото-индо-европских говорника из Ламна културе у дунавску долину о. 2800 пне., што је у складу са претпоставком да је анадолијски индо-европски језик уведен у Анадолију негде у трећем миленијуму пне.19 Њихово кретање у региону можда је изазвало масовне миграције на Блиском истоку негде око 1900. пне. Доминантни урођеници у централној Анадолији у то време били Huriti и Hattijci који су говорили не-индоевропски језик (неки су тврдили да је Hattijski био јужно-кавкаски језик, али његова припадност остаје неизвесна), док је Хуријски језик био изолован језик. Било је асирских колонијау региону током старог асирског царства (2025-1750 пне.). Од семитских Асираца Горње Месопотамије Хетити су усвојили клинастог писмо. Прошло је доста времена пре него што су Хетити основали државу након распада старог Асирског царства средином 18. века пне., као што је јасно из неких текстова. Неколико векова биле су одвојене хетитске групе, обично усмерене ка различитим градовима. У време старог асирског колонијалног периода постојала су краљевства Канеш на југу, Бурушатум (Пурушанда на хет.) и Wahsusana јужно од Кизил Ирмака. Али онда су јаки владари са њиховим центром у Хатуши (модерни Богазкале) успели да споје те групе заједно и освајањем великих делова централне Анадолије да успоставе царство Хетита.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Могућа веза Хетита и Срба

Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. – Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. – Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. – Трећи сталеж чине слободни сељаци, занатлије и трговци. – Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама.

Душанов Законик

Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом – Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена – Гетије и Гета.

Бартон каже да се земља Хетим помиње на једној таблици из Вавилона која потиче из времена краља Шамсуилуна, наследника Хамурабија. Хамурабијево право име је Хамурапи, а у Старом завету се помиње као Амрафел (23.ст.293). Некада је Људеја била водећа држава српске расе и представник Гетије, па зато Рагозин каже да су Лиђани један народ углавном хетске расе. Лидијски врховни бог је био Манес (14.ст.366). Улога Мана, Манеста, у Људеји је иста као и код Аријеваца на истоку.

”Потребно је да се осврнемо на употребу имена Хети које се у савременом свету помиње, готово искључиво, као Хитити. Најпре се мислило да то име потиче по граду Хатуши у Кападохији, престоници једног моћног и значајног царства. Али, пошто се то име налази на више места у Европи, чак и пре Хатуше у виду као Хети или Кети, порекло имена се не може изводити од имена града Хатуше, него обратно. Асирски записи помињу Хатушане као Хате, што се очигледно односи на име њихове престонице Хатуше. Међутим, у асирским записима се налази тројако писање имена: Хати, Хате и Хети (104.I.ст.9). Јевреји их називају Хетима и то не само Хатушане него и оне који су се налазили у Палестини и који нису имали никаквих доказивих веза са Хатушанима. Ми смо већ напоменули да, захваљујући недовољној одређености јеврејског писма, Хетим се чита и као Хитим. Од погрешног читања хетског имена у новије време, Западни писци су створили нови облик – Хитити.

Вадел објашњава: ”Хете Јевреји зову Хетх или Хит, и говоре о њима као владајућој раси у Феникији и Палестини у време када је Абрахам дошао овде. На јеврејски облик Хит додали су латински завршетак -ите и тако су добили Хитите” (99. ст.8). И стварно, име Хитити је кованица двадесетог века, а такво име се не налази нигде у историји ”.

”У време Ниновог похода Серби са Хелмског полуострва су заузели Кападокију и покорили туземски народ који је био једне посебне расе, ни аријевске ни семитске и звао се Хури или Хурити.

Пирен каже: ”У Малој Азији, новодошли су се помешали са Туземцима, Хититима, од којих су усвојили име и поставили су темеље једном моћном војном феудализму. Овај покрет је довео Хиксосе у Мисир (Eгипат)” (48.ст.82). Египћани су Хиксосе називали ”хегау касетиу”, што значи – стране вође. Главни градови Хиксоса у Мисиру били су Сарбар и Видо, ”Абарис” и ”Абидос” из грчких записа. Серби су оставили у њиховој престоници Хатуши само један владајући слој друштва и продужили даље на исток. Са собом су повели један део Хурита као своје помоћне ратнике. Приликом упада у Месопотамију са српским Медима, који су били главна освајачка снага, налазили су се и Хатушани. То су записали и Вардунаши и Хатушани.

Леополд Месершмит каже да су ”око 2000. г. п.н.е, хатушка племена морала упасти и освојити Сирију и Месопотамију” (98.ст.12). Џон Гарстанг, такође тврди: ”Хати су освојили ВАВИЛОН 1925. г. п.н.е.. и тај податак се налази у записима код једних и код других.” Владајућа династија у Вавилону је оборена и једна нова династија, она из Поморског народа, је преузела власт. Хатушки краљ се повукао не настојећи да задржи власт у Вавилонији. У својој власти задржао је само Дамаск. То је време Хиксоса у Египту (93.ст.3). Гарстангово време тих догађаја касни за више од пола века. На то се не треба много обазирати јер, што се датума тиче, даване су разне претпоставке. Све остало је тачно.

Хатушани су пратили Нинов поход до Месопотамије и по заузећу исте они су се вратили натраг, а даље на исток вођени су, место њих, други народи као помоћни ратници. У првом реду Арапи који су ишли као Нинови савезници. Што се тиче помена династије из Поморског народа, то је у суштини тачно у погледу порекла, али Гарстанг је овде употребио назив који се јавља много касније, у време када су српска племена нападала Египат и на земље Блиског истока долазећи преко мора и ослањајући се на Крит као своје упориште. Међу тим племенима Поморског народа главну улогу играли су баш Серби, ”Сердани” из египатских записа.”

”Вардунаши су знали да је напад на Месопотамију дошао од земље хатушке и тако су и записали, а може се поверовати да нису за дуго времена сазнали одакле је поход почео. Џорџ Бартон наводи један вардунашки запис који баш тако и говори и који каже: ”Против Шамсудитана наступили су људи из земље Хату” (23.ст.75). Шамсудитана је био последњи владар у земљи вардунској из туземске династије. У вези Хиксоса исти писац каже: ”Хиксоси су Хитити, који су освојили Египат и долазак Семита у Египат подудара се са доласком Хиксоса и вероватно је да су они дошли тамо под вођством Хиксоса” (23.ст.76).

Приликом освајања Египта, у Ниново време, са Србима су били присутни и бројни хатушки Хурити, али Египћани нису правили разлику између вођа и њихових помоћника и све их називају Хиксосима. Хурити су чинили део посадне војске у Египту, а поред њих и по истом послу били су присутни и Јевреји.

Према Олбрајту, Јевреји су били насељени у Египту око главног града Хиксоса, Таниса, ”Цоан” из јеврејских псалма. Било је доста Семита на положајима код Хиксоса (53.ст.178). Само владајући слој Хиксоса били су Аријевци – Гети.”

”Када се ради о Хатушанима, односно Хатима, потребно је објаснити ко су били Низејци, односно Несити, како их западни писци називају, Хури или Хурити, Митани и Аморити, који су сви у тесној вези са Хатима.

Низејци су били једно племе српске расе, заправо најисточнији део српских племена у Малој Азији пре Ниновог похода. Они су подигли град Низу, у суседству и јужно од Хатушана на левој обали реке Халиса, готово на правој линији од Хатуше према југу. Тако је изгледало као да су Хатуша, Низа и Мазака чиниле углове једног равнокраког троугла. Приликом Ниновог похода, Низејци су били ти који су запосели Хатушу, главни град Хурита. Нешто касније, пренели су своју престоницу из Низе у Хатушу и по Низи их називају Низити, Незити или Несити.

Хурити су имали још једну краљевину источно од Хатуше, али и она је пала под власт Аријеваца који се овде називају Митанима. Име нас веома подсећа на српску династију Мита у Фригији и краљеве Мите у Македонији.

За Хурите, Рене Дусо каже: ”Хурити су се налазили источно од Хатушана у северној Месопотамији, одакле су се проширили на југ под именом Митана све до реке Тигра и Керкемеша и до места Нузи близу планине Загроса. Половином другог миленијума, Митани проширују своју власт и на северну Сирију” (96.ст.334). Хурима или Хуритима се зове један азијски народ који је био исти са домородачким у Хатушкој држави. Владајући сталеж чинили су Аријевци под именом Митана. Митанска царевина је била верна слика Хатушке. Ми поуздано знамо да је цела митанска митологија била аријевска и чак са истим именима богова као код Аријеваца у Медији и Индији. У односу на Хурите, Месершмит каже: ”Мисирски и асирски записи, од 1500. до 700. г. п.н.е, говоре о непријатељствима са племенима у северној Сирији, Месопотамији, Киликији, Кападохији и Јерменији.

Из свега што о њима можемо сазнати, ова племена нису била семитска, нити индоевропска, а била си међусобно сродна и чинила су једну велику и целовиту групу или расу народа” (98.ст.10).

Гордон Чаилд о томе пише: ”Сасвим је јасно да су владајуће династије устоличене на горњем току Еуфрата, од 1400. г. п.н.е, биле аријевске, блиско сродне онима које сусрећемо у долини реке Инда и касније у Медији и Персији. Али њихови поданици нису били Аријевци и владајући сталеж је усвојио језик домородаца и бабилонско писмо у званичној употреби и како изгледа, признавали су месна божанства поред својих. Покрет који их је довео до Еуфрата није се ту зауставио. У истом раздобљу таблице из Ел-Амарна помињу аријевске владаре у Сирији и Палестини, као: Биридава из Јеноама, Шуварта из Кеилаха, Јашдата из Танаха, Артаманија из Зур-Башана и друге. Ови династи су једноставно владали над неаријевским, семитским, поданицима” (60.ст.19).”

”У граду Хатуши, после њеног освајања од стране српских племена и пошто је постала њихова престоница, налазили су се пред главним храмом кипови два бика. Они су неоспорно били оличење бога Бака и једном од тих бикова је било име ”Сери” а другом ”Хури” (103.ст.242), Тиме је симболички било представљено јединство два народа: Срба и Хурита. Један хатушки град из тога времена, 58 километара источно од Коније, звао се Салатувар (103.ст.55). Мајани каже да су Хурити називали борна кола – варат (12.ст.242). Али ово није хуритска него српска реч и то су била кола у виду мале куле у којој су стрелци били заштићени. Исти писац каже да су се божанства ватре и сунца код ”Хитита” звали ”Агниш” (за огањ) и богиња Аријанска као божанство сунца, а код Аријеваца на истоку то су ”Агни” (за огањ) и Митра као божанство сунца (12.ст.12). Вадел каже: ”Аријевци у Индији су себе звали Хатијо”… ”ови стари Хати или Кети, владајућа раса Мале Азије и Сиро Феникије назива себе и Ари, Arri, ca значењем племенитости” (99 ст.6). Арја или Арија у Индији има исто значење.

После чувеног Кадешког боја између хатушког цара Муваталија и фараона Рамзеса II, на горњем Оронту, око 1288. г. п.н.е, склопљен је мир између новог цара Хатушила и истог египатског фараона, око 1278. г. п.н.е. Кадеш је савремени Тел Неби Минд на горњем току реке Оронта (111.II.2.ст.359). У мировном уговору између фараона Рамзеса II и цара Хатушила, кога називају Хета-си-ра, Kheta-sira, помињу се богови хатушких градова, међу којима и Sutekh of the city of Sarpina (74.ст.35), Сутех је Сеут, односно Теут у улози бога рата, а Сарпина је посигурно – Сербина. Исти писац за Хатушане каже да су то Хати или Бели Сиријанци (74.ст.97).

И Страбон назива Хате – Бели Сиријанци и каже да су носили шиљасте фригијске капе и опанке кљунаше, за које неки кажу да су ”типично готски” и да су Хатушани били примитивни Готи. И ми ово прихватамо пошто су Готи – Гети.

Јеврејски израз Хитим се најчешће примењује на северну Сирију, али Хет син Кананов означава јужну Сирију и тиме се увелико проширује ово име (113.IХ.ст.101). Мајани каже како је ”Манетон писао да су најмање 240.000 Хиксоса напустили Мисир и отишли у Сирију, где су у земљи сада званој Јудеја, Хиксоси саградили  један град по имену Јерусалим” (12.ст.19б). Од 15б0. до 1100. г. п.н.е. Јерусалим је био у поседу Хиксоса (12.ст.200). Аварис је Аваријаш – истурени шанац и то је хититска реч. Погребни обичаји код Хитита и Хиксоса су исти, пише Мајани (12.ст.229). Чаилд каже да се аријевска имена потпуно губе у Палестини од 1000. г. п.н.е, па чак је и на пределу Митана остало мало аријевских имена после овога датума. Ту је аријевски језик пао пред семитским и азијатским дијалектима и малобројне аријевске аристократије су се утопиле у домородачки народ. Аријевски језик се одржао даље на истоку, на иранској висоравни и у Индији (60.ст.30).”

---

Константин Николајевић, “Критични ппкушаји”, Летопис 104., стр. 32-33.

---

Први главни део српских миграција кренуо је ИЗ ИНДИЈЕ директнпо према западу, и у МЕСОПОТАМИЈИ ЈЕ ОСНОВАО СРПСКУ ДРЖАВУ, која се звала НОВА САРБАРСКА. Према српском историчару Николајевићу, овај Први Српски Главни део није се у целини задржао у Месопотамији; једна његова група је продужила пут ка Малој Азији, да би одатле прешла у Европу и распрострла се Балканским, Апенинским и Пиринејским полуострвом; друга пак група је сишла обалом Црвеног мпра и прешла у Горњи Египат. Овај огранак је прешавши Црвено мпре, преузео власт од Египћана на простору према Нубији, наставивши тако владавину XI египатске династије, после смрти фарапна Пепи II. Владавина овог Српскпг огранка трајала је од 2261.г. пре Христа, све дп 2052. г., када је потпала ппд скиптар тебанског фараона Ментухотепа II.

Хетитски рељеф са старосрпским писмом

Према француском египтологу по имену Maspero Gaston, Срби су из Сарбарске продирали у Африку, у Египат у три маха и то особито из Мале Азије. По њему, хијероглифски записи на египатским пирамидама и споменицима јасно говпре, да је шеснаест векпва пре Христа у Либији и Мауританији био народ беле расе, плавих пчију и без велике просвете, који је скоро срушио египатско царство. Чак је сачувано и неколико ликова тих, како су их Египћани звали“краљева пастира”, који су владали Доњим Египтом. Њихова лица су била обрасла дугом косом и брадом. Археолошка ископавања у Египту, Либији и Нубији показују да је то један исти народ, који је само у различита времена долазио у Египат.

Све то се , дакле, знало, а сада је потврђено Кљосовљевом ДНК генеалогијом.

Према Валтеру А. Фејрсервис-у Млађем, директору државног музеја у Вашингтону, “Хиксоси” су били номадски народ, који се изненада нашао у Делти Нила, да би је запосео, проширио над њом своју власт и – најзад захтевао од осталих египатских владара, да му плаћају данак, управо као што је то био случај с владарима Тебе и Нубије. Први преводи са хијероглифа говоре, да су “Хиксоси” били “краљеви пастира”, док их у новије време називају “краљевима Брђана”.

Фејрсервис сматра, да они представљају миграцију народа, који говори индо-еврппски и који је дошао из централне Евро-Азије у насељеније области југа, све од Индије, па до Блиског Истока. Даље он за “Хиксосе” вели, да су били жилави, да су дивно пристајали култури средње Азије, која је имала као домаћу животињу коња, да је затим њихов лук био сложен и усавршен, оклоп плочаст, уз што су поседовали велики број оруђа и оружја, међу којима је доминирао мач. Оружје им је пак било направљено пд бронзе, што је био чвршћи и птпорнији материјал од бакра, који су употребљавали Египћани. Осим тога, “Хиксоси” су имали и ратна кола, која су вукли коњи, док су у Египту у исто то време употребљавали само камиле. Писац сматра, да су кола с коњима дошла из области Тигра и Еуфрата, што управо и наводи на помисао – ослањајући се још и на натписе на египатским споменицима – ти тајанствени “Хиксоси” у ствари су били Срби, и то онај део, који се одвојио од Сарбарске државе и кренуо пут Африке. Исти писац даље сматра, да је Нубија имала коње пре самог Египта, што поново потврђује, да се и то односи увек на један исти народ, тј. на давне Србе. Уз то, савез између Доњег Египта и Нубије против тебанских фараона, такође доприноси великој вероватноћи нашег тврђења.

Весна Радојловић

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬ஜ۩☢۩ஜ▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Хетитски језик и писмо

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породици био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетитски језик је био посебан члан анадолијске гране индоевропске

породице језика, а заједно повезан са лувијским језиком је најстарији историјски потврђен индо-европски језик. 

"Тада ћете јести хлеб и пити воду"

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!







Пјесма хетитских војника – нај­старија пјесма на неком индоеуропском језику. Реч је о старохетитској краткој песми за коју писар изричито наводи да је певају хетитски војници.

Да си ми здраво,

сунчани боже небеса!

Ти свима видиш до срца,

али до твога срца не види нико.

Је ли неко учинио злочин,

ти си стајао над тим,

сунчани боже небеса.

Ја равним идем путем,

и ако ме увреди неко,

та ти си га видио,

сунчани боже небеса!

Мировни споразум из Кадеша

Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

Производња гвожђа

Хетити су били и први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа.

Проналазак гвозденог оружја је један од најважнијих догађаја у хетитској историји. Гвожђе се није користило одувек за ратовање јер древне популације људи нису умеле да прерађују железну руду да би је претворили у оружје. Овај проналазак се приписује
Хетитима који су први направили оружје и оклоп од гвожђа. Да би схватили значај овог проналаска морамо се вратити у бронзано доба које је претходило гвозденом. Ово доба је названо по томе што је бронза коришћена за оружје, алате и оклопе.

Бронза је легура бакра и лима који је добијан увозом. Израда захтева одређену вештину, али не као код гвозденог рада, јер се бронза може ударати и хладна и формирати у нешто без загревања метала.

У гвозденом добу употреба гвожђа направила је велике промене у ратовању. Хетити су били рођени металурзи и народ који је проучио особине и састав метала, а имали су гвоздене руднике близу Црног Мора на северу царства. Открили су чврстоћу гвожђа и како од њега направити оружје и оклоп. Уместо да користе јаку ватру да би истопили гвожђе они су користили угаљ који је додавао угљеник у гвожђе чинећи га још чвршћим. Након ковања у равне плочице или облик користили су раније непознату технику и стављали гвожђе у ватру како би омекшали метал, а затим га обликовали чекићем. Не само да су ове алатке биле чвршће и оштрице оштрије као резлтат ударања чекићем већ је гвожђе било јефтиније, тако да су Хетити могли снадбевати војску оружјем са мање трошкова и подстакли су своју економију трговином с околним народима који нису знали обраду са гвожђем. У прво време ово је била тајна (од 15. в. пне.) јер је остали део света још био у бронзаном добу до краја 12. в.пне. и није знао за гвоздено оружје чиме су Хетити били премоћни у ратовању.

Једно од открића Хетита су биле усавршене ратне двоколице. Хетити су добро познавали вештину узгајања коња захваљујући једном узгајивачу Кикулију из земље Митани која се граничила са Хетитима. Коњи су ретко коришћени за јахање а чешће за вучу двоколица. За разлику од тешких египатских двоколица чији су точкови били пуњени и вукли су их магарци или волови, хетити су имали лаке двоколице са жбицама које су односиле победу над непријатељем. То се најбоље видело у бици код Кадеша 1275. пне. Када су Хетити поразили Египћане.

Ти ратоборни људи су користили кочије што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био бог олује. Опустошили су Вавилонију 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

Хетити су цивилизоване вештине попут писања прихватили од других народа. На Блиски исток су довели и коње из Кине. У друштву су доминирали мушкарци, који су били и богати и пуно су путовали. Хетити су врхунац достигли око 1300. године п.н.е. Међутим, и други народи су се досељавали у тај регион и то је довело до пада Хетита. Хетитско царство је преживело многе претње, али су га коначно заузели Фригијци који су дошли са Балкана. О Хетитима се никада више није чуло, али су извршили трајан утицај на своје суседе.

Захваљујући записима у Старом завету нећемо погрешити ако кажемо да су Хетити, за оно време, били изразити џентлмени. Имали су великодушну природу, издашнност и вештину у руковању новцем.

Из неких разбацаних библијских белешки произилази још једна занимљивост: Хетитке је одликовала велика привлачност и зрачиле су неком необичном лепотом којој Хебрејци нису могли да се одупру. Често су их узимали за жене, без обзира на то што су им племенски обичаји и религијска правила забрањивали да се жене женама туђе крви.

Битка код Кадеша

У храму Рамзеса у Луксору је рељеф са ратном сценом пуном динамике. После дешифровања хијероглифа сазнало се да Рамзес који је приказан у двоколицама како гони побеђеног непријатеља на тај начин велича своју победу над Хетитима у бици под зидинама сиријског утврђења Кадеш. Египтолози су израчунали на основу календарских прорачуна да се та битка одиграла 1286. године п.н.е. Међутим Хетити тада нису били поражени а доказ за то је што су они остали на бојном пољу а не Египћани.

Током XIV века пне, Хетити крећу у освајање суседних земаља и врло брзо постају једна од најјачих сила у региону, мешајући се у сферу утицаја моћном Египту освајањем Сирије и Канана (Canaan) око 1300. год. пне. То је довело до једне од најпознатијих битака у бронзаном добу, битке код Кадеша (Kadesh) 1274. год. пне (неки извори наводе и 1299. год. пне у зависности од египатског рачунања времена). Војни аналитичари се слажу да је то "мајка свих битака старог света" због обимности покренутих снага, величини територије на којој се одиграла и по значају који је имала на обе стране. Фараон Рамзес II је кренуо у Палестину са до тада највећом силом која је кренула у рат од стране Египта, са 20.000 војника. Ипак они су били престрављени силом која их је дочекала, од 37.000 хетитских војника и нечим што до тада Египћани нису видели. Хетити су имали бојна кола слична њиховим, била су већа од њихових и била су бржа, захваљујући бољим коњима. Посебну специфичност ових хетитских бојних кола су били 3 војника у њима, наоружани луком и стрелама. копљем и мачем и штитом, што им је омогућавало да се успешно боре и на дистанци и прса у прса. Рат је почео небројеним ситним чаркама извидница на широком подручју бојишта, али није било озбиљног сукоба све док Хетити нису успели да изненаде египатску војску у сумрак, при прелазу реке а само драматичан убрзани марш египатске резерве је спасао фараонову војску тоталног уништења. Хетити су били принуђени да се повуку, али због огромних жртава које су претрпели, Египћани нису били у стању да искористе Хетитско повлачење и Рамзесов основни циљ, Египатска контрола Палестине и Сирије, није остварен.

Због опасности и претње од Асираца, Рамзес II и Хетитски цар су склопили уговор о трaјном пријатељству.

Асирски натписи у Месопотамији потпуно су потврдили да су се Хетити у великом броју населили у северној Сирији. За време владавине асирског краља Тиглатпилесара I (око 1100. године п.н.е.). Сирија се назива „земљом Хатије“ а престоница је био утврђени град Каркемиш.

Географија хетитског царства

Центар хетитског царства био је у земљи која је окруживала Хатушу и Нешу позната под називом ‘земља Hatti’ (URU Ha-atti). Пошто је Хатуша постала главни град царства област која је обухватала кривина реке Халис (хет. Marassantiya, тур. Kizilirmak) постала је језгро царства. У хетитским законима разликовала се ‘ова страна реке’ и ‘она страна реке’. Западно и јужно од језгра лежала је територија позната као Luwiya у најстаријим записима. Касније је тај термин замењен са именима Arzawa и Kizzuwatna са уздизањем тих краљевстава. Без обзира на то Хетити су означавали језик који је потекао из тих области као лувијски. Пре уздизања Kizzuwatne срце те територије било је у Киликији и Хетити су га називали Adaniya. После њихове побуне против Хетита у време владавине Ammune,, они су узели име Kizzuwatna и успешно се проширили према северо-западу обухватајући доње планине Анти-Таурус. На северу су живели планински народ Каски. Ка југо-истоку је лежало хуријско царство Митани. У време свог врхунца у време Мурсилија II хетитско царство се простирало од Арзаве на западу до Митаније на истоку, преко већег дела Каска територије на северу, укључујући земљу Azzi-Hayasa на северо-истоку, и јужно укључујући Kanaan све до јужне границе Либана.

Хетити су имали своја првобитна насеља у јужним пределима Русије, почетком другог столећа п.н.е. решили су из неког разлога да се преселе и кренули су са свим својим иметком преко Кавказа на југ Анадолије. Ови индоевропски ратници су покорили околно становништво и наметнули своју власт. Један њихов огранак су били Хетити, чија је држава постала светска сила. Други огранак, Касити, после обарања акадијске династије Хамурабија, представљао је у периоду од 550 година владајући слој аристократије у Вавилону. Можда је најинтересантнија била трећа група индоевропских племена, звана Аријевци. Један део ових ратника се населио у Месопотамији и у горњем току Еуфрата створио велику државу Митанију која је пала као жртва најезде Хетита и Асираца.

Године 1525. п.н.е. узурпатор Телепинус који је био велики државник и ратник успоставља наследно право. Пре тога су владари били бирани. Од тог времена у хетитској држави су владали аутократски монаси који су истовремено носили титуле врховног комаданта војске, као и највишег судије и свештеника. Њихов симбол је било крилато сунце а преписку су почињали изразом: „Ја сунце...“

Религија Хетита

Богиња Сунца, Арина

Хетити су створили своју државну религију. Званично, највише обожавано божанство била је богиња Сунца Аринна. Великим бројем разних божанстава владао је небески бог Сунца (непишаш Иштану), чије су златне и сребрне статуе свештеници купали одевали у чисту одећу и забављали се плесовима и певањем уз пратњу музичких инструмената. Један од значајних богова био је и бог пољопривреде и плодности Телепину син бога неба Тешуба и богиње Ариннити, који је попут Атиса, Озириса и Адониса умирао на јесен и васкрсавао на пролеће. Постојао је и велики број локалних богова који су слављени као и хетитски, а неки страни богови као месопотамска богиња Иштар су потпуно асимилирани у хетитски пантеон. Богови су пратили владаре који су полазили у рат и штитили их. То је уобичајена формула коју су хетитски краљеви користили при опису борби са непријатељем. Најчешће се помињу Аринна и Тархунас (бог олује или Тешуб позајмљен из хуријског пантеона).

Шамаш

Највише обожавано божанство је била богиња сунца, која је имала надимак „Краљица неба, земље и државе Хатис“. Огромним бројем божанстава владао је бог сунца. Хетити су поштовали божанства покорених народа.

Државно устројство Хетита

У ранијим временима Старог и Средњег краљевства владари су имали велику моћ у својим рукама при чему је краљ имао контролу над сви аспектима живота. Касније при преласку из Старог у Ново краљевство хетитска монархија је промењена у врсту уставне монархије.

Пошто краљ није био једини ауторитет имао је племство коме је делегирао дужности и ова скупина се звала Панку или “Скупштина”, и деловала је углавном у питању правних ствари. Док је већина чланова одговарала краљу неки научници мисле да други чланови Панкуа нису. Иако су они требало да буду врста судског већа, они су често деловали супротно краљу у избору новог краља између његових синова, јер није постојала јасна линија сукцесије. Ово је довело до великог проблема јер су многи краљеви убијани док краљ Телепину није донео закон о наслеђивању око 1500.пне. Краљице су за разлику од осталих жена у друштву имале много већа права јер су учествовале у владању царством заједно са мужевима.

Поред Панкуа краљ је председавао и многим градовима који су имали свог владара којег су пријавили краљу. Освојени градови били би полуаутономне градске државе. Владар је био вазал или подређени власник земљишта и давао данак краљу у замену за заштиту своје државе и помагао у руковођењу своје породице.

Око 1380. године п.н.е. на хетитски трон је ступио Шупилулиума, велики ратник и управљач, консолидовао је државу, опасао престоницу Хатутас одбрамбеним зидинама које су до данас опстале, потукао до ногу Митане и освојио северну Сирију. Под овим владаром Хетитско царство је доживело врхунац и обухватало област која је заузимала највећи део Анадолије, као и  делове северног Леванта и Горње Месопотамије.

Хронологоја Хетитских владара

За хронологију је од велике важности и преписка коју су хетитски владари имали са околним краљевствима. Паралелне владавине се могу видети у следећој таблици:

Између 15. и 13. века пне. хетитска империје дошла је у сукоб са египатским царством, средњим асирским царством и царством Митани за контролу Блиског истока. Асирци су на крају изашли као доминантна сила и припојили многе делове хетитског царства, док су остатак опљачкали фригијски новодошли народи у региону. После о. 1180. пне., током колапса бронзаног доба, Хетити су се поделили у неколико независних новохетитских градова-држава, од којих су неке преживеле до 8. века пне. док нису подлегле Новоасирском царству. Битка за Каркемиш је последњи догађај у историји Хетита. Асирци су 717. године п.н.е. под вођством Саргона II разорили град. Тако нестају без трага са историјских мапа, утапајући се у локалне народе.